Мислио сам да сам све научио...

Сваког петка два најбоља пријатеља би после школске наставе села на ону исту клупу као и обично и причала о разним стварима које су им се догодиле претходних дана. Овог пута главна тема разговора биле су средњовековне државе и владари, јер су се обојица спремали за општинско такмичење из историје.

Никола: Веома сам узбуђен! Сутра ћу показати своје знање! Све сам научио! Све сам разумео! Заиста сам био вредан овог пута. Бићу бољи него прошле године.

Алекса (с осмехом на лицу): Видим да си самоуверен.

Никола: Увек!

Алекса: Дакле све си научио? Хајде да проверимо.

Никола (затечен али одлучан): Наравно, само питај!

Алекса: Ко је био Константин Порфирогенит?

Никола: Знао сам да ћеш ме то питати! Константин Порфирогенит је био византијски цар и живео је у Х веку. Био је и писац, због чега је значајан за Србе јер из његових списа сазнајемо о досељавању Срба на Балкан.

Алекса: Одлично! Реци ми шта се догодило 1204. године.

Никола (задовољан питањем): Те године догодио се први пад Византије, од стране крсташа у IV Крсташком рату. Недуго након што је Стефан Немањић отерао своју жену Евдокију, јер је видео да Византија слаби, па тај брак са ћерком византијског цара више није имао важност.

Алекса (одушевљен): Дакле и Немањиће си научио.

Никола (као да жури некуд): Да, да, хајде питај ме још нешто.

Алекса: Добро, реци ми ко је био Урош I.

Никола (разочаран): Питај ме да ти причам о неком занимљивом владару. Како год, он је био најмлађи син Стефана Немањића, првог српског краља. На власт је дошао 1243. године. Укратко, посадио је, за своју жену Јелену Анжујску, поље јоргована и био је отац Драгутина и српског краља који је оженио девојчицу од пет година.

Алекса (увређен, као да су критике упућене њему): Знао сам да ти краљ Милутин није један од омиљених, али имај поштовања.

Никола: Само ми није јасно како неко може да ожени тако младо дете. Он је имао чак четрдесет шест година када ју је оженио.

Алекса: Слажем се, али тај брак је заправо био споразум између краља и византијског цара, оца Милутинове петогодишње супруге.

Никола (ишчекује следеће питање): Да не причамо више о њему. Следеће питање!

Алекса: Чини ми се да имаш неког на уму.

Никола: Имам! Најбољег, најхрабријег, најуспешнијег и најбитнијег Немањића. Владара над владарима, краља над краљевима, а потом и цара над царевима.

Алекса (смејући се): Схватам, Душан Силни.

Никола (незадовољан): Не само Душан Силни, он је цар Стефан Урош IV Душан Силни Немањић!

Алекса: Видим да му се дивиш, али зар не мислиш да су сви Немањићи били веома храбри, успешни и битни за историју Срба? Сви су имали неки утицај на Србе у средњем веку.

Никола: Добро јесу, али први српски цар, крунисан 1346. године, велики освајач, који је удвостручио територију Србије, освојио више од половине Византије и за чије је време био врхунац средњовековне српске државе, заслужује огромно поштовање.

Алекса (задовољан и одушевљен знањем свог пријатеља): Слажем се, то није спорно, али немој занемарити остале српске владаре.

Никола: У реду, нећу бити непристојан, али зашто цар Душан није проглашен за свеца, као већина његових предака? Имаћу поштовања, али и православна црква би требало да га има.

Алекса: Ако сам добро схватио, то је због непоштовања које је цар Душан указао православној цркви.

Никола (збуњен, јер не разуме шта је човек којег сматра херојем, могао лоше да учини да му буде указано непоштовање): Не схватам.

Алекса: Није спорно да српски народ поштује свог првог цара. Међутим, он је своју жену одвео на Свету гору, а знамо да је женама забрањено да кроче на Свету гору и, без сагласности византијског цара и цариградског патријарха, прогласио је архиепископа за патријарха, како би га он крунисао царском круном, чиме је омаловажио значај и вредност православне цркве. Због тога православна црква сматра да он не може бити проглашен за свеца.

Никола (затечен оним што је чуо): Нисам то знао, а јеси ли ти знао да је цар Душан био висок скоро два метра и да је статуа цара Душана у Скопљу рађена по димензијама његовог тела? Био је огроман!

Алекса: Чуо сам причу о томе. Мада мислим да је ипак искоришћена хипербола. Људи су одувек владара сматрали надљудским бићем. Моћан, снажан владар у оклопу и на великом коњу, свима звучи и изгледа огромно. Када помислимо на ратника и владара, у глави створимо слику савршене особе.

Никола: Може бити, али ја када помислим на Уроша Нејаког, у глави ми се створи слика слабог и неспретног владара. Не могу да верујем да је он син Душана Силног.

Алекса: Немој бити толико груб.

Никола: Због њега се распало српско царство!

Алекса: Не! Ниси у праву! Да, српско царство се распадало за време његове владавине, али имај у виду да му је отац умро изненада, када је цар Урош имао тек деветнаест година. Цар Душан је српско царство створио веома брзо и није успео да утврди освојене територије, па његов син, тако млад, није могао лако да одбране територије тог огромног царства које се простирало од Саве и Дунава на северу, па чак до Коринтског залива на југу. Такође, важно је да схватиш да цар Душан није много ратовао са Турцима, а његов син је владао баш у време када су Турци постали утицајнији на Балкану и успешно освајали територије. Ипак, знај да је прва победа Срба над Турцима била за време Уроша.

Никола (затечен): Када то тако кажеш, све делује другачије. Увек сам критиковао владавину цара Уроша, али је никад нисам сагледао из другог угла. Он је, заправо, дао све од себе, али није успео да сачува српско царство. Сада на то гледам, као да није имао среће са периодом у ком је владао.

Алекса: Може се и тако рећи.

Никола (разочаран): Мислио сам да сам све научио, али изгледа да морам још много да читам, учим и истражујем. Драго ми је да смо причали о овоме, објаснио си ми ствари које сам погрешно разумео. Хвала ти пуно.

Литература:

Мичета, Лука, ,,Душан Силни: биографија првог српског цара“, Београд, 2016.