Сан који мења све

ЧИН ПРВИ

Дечакова соба

I

ДЕЧАК (седи на свом кревету, замишљено чита неку књигу и на глас размишља): Како је то раније било лепо! Седиш на своме трону, говориш другима шта да раде, мало ратујеш, мало се мириш и (направи паузу) сви те воле. (Уздахне)

МАЈКА (улази ужурбано у дечакову собу, а када га види запрепасти се): Па ти си опет узео моју књигу! Знаш да ми треба, по целој кући је тражим! (долази до њега) Шта сад радиш? (Узима му књигу) Докле ћеш више једну исту ствар да читаш?! Уместо нешто друго да учиш ти читаш ствари које вероватно не разумеш.

ДЕЧАК: Али мама занимало ме је...

МАЈКА (прекине га): Нема али. Касно си се сетио да те занимају Немањићи. Што то ниси учио кад ти је било потребно? (затвара књигу) Ако већ толико хоћеш, могу да ти дам неку која није толико озбиљна као ова. (гледа га љутито) Следећи пут те молим да ме прво питаш. (више за себе) Стварно не знам одакле ти идеја да читаш баш то. (крене да излази из собе)

ДЕЧАК (дозива је): Мама! Могу да те питам нешто?

МАЈКА: Питај.

ДЕЧАК: Је л' истина да је тада био лепши живот?

МАЈКА: Одакле ти то?

ДЕЧАК: Па, не пример, Душан. (прича са узбуђењем које расте) Он је имао онолико велику државу, нико није смео да му се супротстави, сви су га слушали, постао је цар. Био је прави вођа, ратник...Херој! Знао је како да преговара чак је и...

МАЈКА (прекине га): Је л' ти покушаваш да ми докажеш да си сад нешто научио? Није раније било тако једноставно доћи на власт. Прво се он истакао као командант дела војске у бици код Велбужда, па је тек онда придобио пажњу. Ту славу је врло брзо стекао, а кад је умро исто ју је тако изгубио. За све ти треба много труда и напора, а ти то никако да схватиш. Вероватно си само Душана гледао и на основу тога пребрзо донео закључак, прочитај мало шта је било и са осталим владарима. (враћа му исту књигу) Кад би само могао да схватиш колико је њима заправо било тешко, можда Урошу V најтеже, не би тако олако доносио закључке.

ДЕЧАК (запањено): Урошу Нејаком?! Сам је крив што није знао да влада.

МАЈКА: Ето ти књига па види сам. Ако ти нешто буде требало бићу у радној соби. (одлази)

ДЕЧАК (тражи по књизи): Стефан...Урош I... не, није то он... ево га Душан... Аха! Ево га! Стефан Урош V...Нејаки.

II

ДЕЧАК (замишљено чита): Тако снажан цар, а тако изненадна смрт... Ето шта су ти рођаци и властеле! Даш им прст, а они хоће целу шаку!... Као да су једва чекали Душанову смрт да би се одвојили...(зева) Није ни чудо што Урош није успео ово да издржи... Не бих ја могао, не би нико могао... А само је мало старији од мене... После кажу да је нејак... Па да ли би неко сад могао са 19 година да влада... (све уморније чита. глава му клоне) Нисам знао да се одбранио од напада Мађара... А ни Турака... Нисам веровао да се он уопште бранио...(заспи)

(мрак)

ЧИН ДРУГИ

Сан

I

УРОШ (буди се, напет је): Надам се да се нисам касно пробудио! Ко зна колико је сати! Морам што пре да устанем иначе тешко...(заустави се, збуњен је) Каква је ово соба? Зашто је овај кревет овако тврд? Зашто је оволико хладно (погледа кроз прозор) и кад је пре почео да пада снег? (збуњеност је прешла у уплашеност) Где се ја ово налазим? (осврће се и у једном тренутку види одраз у огледалу) Је л' то неко у соби? (додирује своје лице, тело) Ово сам ја! Немогуће! (седа испред огледала и огледа се) Ја сам Урош. Ја... сам... Урош? (много сигурније) Онај Урош, о ком сам синоћ читао. Немогуће!...Ипак је могуће! Није ни чудо што му је овако близу кревета огледало... Стварно је био леп као што су рекли. То јест, ја сам сад то, ја сам леп. (насмеје се)

СЛУГА (прекида Урошев смех и поклања му се): Господару! Добро да сте се сад пробудили! Време је!

УРОШ (збуњено): А са ким ја то имам част? И какво време, о чему говориш?

СЛУГА: Господару, ја сам тај који имам част. Ту сам да Вас услужим шта год треба. (насмеје се јер примећује да га Урош и даље збуњено гледа) Господару, разумем Вашу збуњеност. Сви бисмо се тако осећали да треба да ступимо на царски престо.

УРОШ: Царски престо? Он сад постаје цар?! (брзо се исправља) Ја...ја постајем цар!

СЛУГА: Баш тако Господару мој! Сви знамо да Вама изненадни губитак Вашег оца врло тешко пада, и нама такође, верујте нам, али сад бисмо морали да кренемо, јер Ви треба да будете особа која ће наставити очевим стопама!

УРОШ: Али ништа добро неће произићи из овога! Знам да неће. Ја не могу ово... не желим...

СЛУГА (запрепашћено): Побогу, Господару! Какве су то речи! Ја верујем да ћете бити изврстан владар као и Ваш отац. Не брините, све ће бити у најбољм реду.

УРОШ (огорчено): Нећу бити исти...

СЛУГА: Господару, сада заиста немамо времена. Не желимо да каснимо. Само верујте у себе! (одлазе Урош и слуга)

II

УРОШ (улази у своју собу): Ја...цар! Не могу да верујем! Тако бих волео да могу нешто да променим... Можда могу...(седа на свој кревет и уздахне) Треба издржати овај притисак, ову борбу, а ја сам већ веома уморан. Не знам да ли сам уопште достојан ове величанствене круне.

ВУКАШИН МРЊАВЧЕВИЋ (прекида Урошеве мисли и ужурбано улази у собу): Пријатељу мој, Господару мој, страшне вести Вам доносим!

УРОШ: Вукашине! Стари мој добри пријатељу, чему толика брига?

ВУКАШИН: Долазе Угари са севера! Господару, морамо их зауставити!

УРОШ: Полако, брате мој, све ће се средити.

ВУКАШИН: Али, Господару, како можете бити тако хладна срца?

УРОШ: Ја верујем, тачније, сигуран сам да нам то неће правити икакав проблем. (забринуто) Нешто друго се налази на нашем путу. (загледа се значајно у Вукашина)

ВУКАШИН: Господару мој, да ли...

УРОШ (прекине га): Стари мој, добри друже, не мораш тако да ме зовеш... Има времена.

ВУКАШИН: Ви сте сада цар, Господару, али мени изузетно добар друг. Но, да ли се добро осећате? Делујете ми мало уморно? (направи паузу) Да ли да ја предводим војску уместо Вас?

УРОШ: Нема потребе, друже мој, храбар си ти човек и одважан. Пред тобом је историја! Него чувај се да се не занесеш. (Вукашин га упитно гледа) Али, сада то није важно. Добро сам, хвала. Сутра ујутру ћемо кренути, обавести војску. Имам план како да за сад спречимо све невоље која нам долазе. Можда чак и знам како да извучем царство из беде.

ВУКАШИН (запрепашћен ): Какве невоље? Каква беда? Друже мој, докле год имамо један другог никакве невоље неће бити.

УРОШ (благо се насмеје, али убрзо постаје хладан): Да, тако је. Сада ме, молим те, остави самог, имам штошта да урадим.

ВУКАШИН: У реду, Господару. (одлази)

УРОШ (размишља, па му сине идеја) Знам! Сада знам како да избавим ову моју дивну државицу из ове пропасти! Како се раније нисам тога сетио? Више нећу бити нејак, неће ме гледати као некакво обично, размажено дериште које не уме ни за самог себе да се побрине! Да! Постаћу- јак! (седа за сто, узима папир и мастило и почиње да пише пун усхићености)

III

Година 1359. на бојишту, Рудник

УРОШ (гласно и поносито говори својим војницима) Војници моји! Јунаци моји! Дошао је тренутак у коме треба да покажемо нашу одважност, снагу и умеће, које смо за све ове године стекли. Треба издржати овакав терет, ову битку, иако она, можда, неће бити од превеликог значаја. Али треба се храбро борити и гинути за наш народ. Треба осветлати образ нашим дедовима који су се такође одважно борили да би нама, њиховим потомцима, обезбедили бољи живот.

ВОЈНИЦИ (са свих страна усклицима бодре свог вођу)

УРОШ:У име наших предака, у име свих вас и у име мога оца коме, можда, нећу осветлати образ, али ћу знати да сам се трудио...(пауза, а затим свом снагом) У напад!

(мрак)

ЧИН ТРЕЋИ

Дечакова соба

I

ДЕЧАК (изненада се буди, преплашен): Шта је ово? Какав је ово сан био?! Штета што није стварно, (насмеје се) могао сам можда да спасим Србију...(дубоко уздахне) Можда је тако било суђено. Да се није овако завршило, не бих сањао овако узбудљив сан. (насмеје се) Једва чекам мами да испричам која ми је била стратегија! (окрене се радостан на другу страну и настави да спава)

(завеса)