Потонуће сна о једнакости пред очима правде

Рођен сам 164. године п.н.е. у породици од дванаесторо деце. Од малена имао сам емпатију према салбима и жељу за једнакошћу коју ми је мој отац, римски државник, иначе строг човек високоморалних вредности, урезао у срце неизбрисивим трагом. Тада још нисам знао да ће ме то пратити до краја живота. Пошто ми је отац погинуо у Келтиберу у Хиспанији када сам имао свега тринаест година, одувек сам хтео да достигнем његову славу у чему сам се још као млад у безопасним дечијим играма надметао с братом Гајем. 133. година п.н.е. била је почетак моје славе. Захваљујући личним,дипломатским и војним успесима у Хиспанији,а и потпомогнут својим говорничким вештинама изабран сам за трибуна. У то тоба владала је велика аграрна криза. На латифундијама је било много робова, а производња је у целости била окренута тржишту. Сазнао сам да је постојао закон по коме ниједан појединац није смео да у свом власништву има преко 500 југера државе земље. Ја сам га потврдио новим законом по којем је вишак земље био дељен на мање парцеле и даван сиромашним пролетерима. Међутим, знао сам да је ово мач с две оштрице. То би одговарало сиромашним, али не и крупним земљопоседницима. На срећу мој закон је ипак прихваћен од стране сената, али не тек тако. Мом закону се наравно противио један од чланова Сената, Марко Октавијан, али је срећа још једном била на мојој страни. Смењен је због тога што ову идеју није признавао. Када је закон напокон прихваћен, требало га је и спровести у дело. За тај подвиг изабрани смо мој брат Гај, чију сам подршку имао од почетка јер смо одувек имали слична схватања и стремљења, мој зет Апије Клаудије, који је предводио утицајну мањину међу сенаторима, чију сам подршку имао такође имао и ја. Тада сам помислио да се мој дечачки сан о држави којој нико не пати коначно остварио. Тада је умро пергамски краљ Ател III који је сву земљу оставио нама, Римљанима. Наравно, предложио сам да се тај новац подели сељацима који су такође по мом закону пре извесног времена добили земљу. Сенат ми је окренуо леђа под изговором да се мешам у спољну политику, која је била под њиховом влашћу. Одједном сам се у свему нашао сам и морао брзо да размишљм и брзо да делујем. Знао сам да сам потребан народу тако да сам се кандидовао за народног трибуна за следећу годину, што је Сенат схватио као мој корак ка самовлашћу. Када је освануо дан бирања трибуна имао сам лош предосећај. Упутио сам се ка месту где се одржавала скупштина, где ће се решити не само моја судбина већ и свих пролетера, судбина много људи. Видео сам тадашњег понтифекса максимуса Публија Сципиона Назику са огромном руљом иза себе сачињеном од сенатора и њихових клијената. Гледао сам у њих храбро и спремно на све што ме је очекивало. Када су ми се приближавали, оружје које су носили све ми је рекло о мојој будућности, будућности 300 мојих присталица и будућности целог Рима. Одједном, на главним улицама осетио сам несавладив бол...Пао сам на земљу и све је постало црно. Бацили су моје беживотно тело у реку. Полако је тонуло, као и мој сан, сан да сви људи буду једнаки пред очима правде.

#Рим #Грах #аграрнакриза