Жене у старој Грчкој и Риму

Увод

Од самог почетка људске цивилизације, која је отпочета стварањем писма, жене су биле инфериорније у односу на мушкарце. Све док хришћанство није постало слободна религија, тј. док Константин Велики није издао Милански едикт 313. Године нове ере, жене нису имале веома битну улогу у друштву и неретко су биле сматране личном својином. Када сам добила задатак да изаберем време и место у старом веку у коме бих волела да се родим и умрем, нисам имала никакву представу о чему бих могла да пишем, али после мало размишљања и читања, схватила сам да бих изабрала Римску империју у периоду од 300-400 године нове ере. А ево и зашто...

Стара Грчка

Многи данас тврде да је положај жена у старој Грчкој био веома бољи у односу на њихов положај после појаве хришћанства, иако многобројни историјски извори показују баш другачије. Аристотел је рекао да је мушкарац по природи супериорнији у односу на жену и да мушкарци треба да владају над њима. А Демостен који је био познат као један од највећих заступника демократије у читавој историји, причао је: „Ми имамо хетереје (врсте наложница) ради задовољства, робиње да извршавају наше свакодневне обавезе, а супруге да нам рађају легитимну децу и буду чувари кућног прага.“ Чак и једна стара грчка пословица каже: „Човек који учи жену да пише треба да буде свестан да даје змији отров којим се користи. (Ο άνθρωπος που διδάσκει μια γυναίκα να γράψει πρέπει να γνωρίζουν ότι δίνει το δηλητήριο φιδιού το οποίο χρησιμοποιείται)“ Што показује да су жене углавном биле неписмене и да се нису образовале. Неколицина овде наведених цитати великих Грка су само неки од примера који покаују како су се у старој Грчкој мушкарци опходили према супротном полу. Хипонакс, древни грчки песник казао је: „Постоје два дана када је жена најпријатнија, када је неко ожени и када изнесе њено мртво тело из куће.“ Хиперид је рекао: „ Женина репутација је највећа када мушкари кажу нешто мало о њој, било то добро или лоше.“ А по Грчкој митологији, Хефест (бог ватре и ковачког заната) створио је жену по Зевсовом наређењу како би казнио човека. Све ово говори не само о лошем положају жене у друштву, већ и о веома распрострањеном веровању у лошу природу жене , по ком су главне карактеристике женске природе да науди мушкарцу и донесе му жалост и јад. Много друге митске фигуре женског пола, као нимфе, сирене, чудовишна звер Сцила су јасан симбол патње које су по веровању наносиле мукарцима. Што се тиче брака, обичај је био да се девојка удаје са 14 или 15 година за мушкарца у старости између 20 и 30 година. Брак, чија је сврха била веза између две породице, био би договорен и девојка не би имала никакво право избора. Није им било дозвољено да причају са мушкарцима из других породица и биле би затворене у одређене просторије у којима би по цео дан обављале разне послове. Жене су могле да поседују имовину, али нису имале право да њом располажу. По удаји жена би добијала заштитника који би са њеном имовином могао да ради шта хоће. Другим речима, заштитник је само формално помагао жени и вршио њене дужности, а уствари његова права улога била је контролисање жене (зато то је она у потпуности зависила од њега) и располагање њеном имовином. Због свих наведених ствари, лично, не бих волела ни дан да проведем у старој Грчкој.

Спарта

Иако нису имале право учешћа у државним пословима, боља страна јесте то што су жене добијале једнако образовање као и мушкарци, и биле подстицане како у интелектуалним тако и у физичким подвизавањима. Биле су веома самосталне у економском погледу, чак се и предпоставља да је знатан део земљишних поседа у Спарти припадао женама. Поврх свега тога спартанско друштво имало је веома чудне навике. Ту је био чест случај „дељења жена“, када би браћа делила исту жену да не би долазило до поделе наследства на више мањих делова. Уколико мушкарац не би желео брак, а желео би наследника, он би могао да „позајми“ нечију жену која би му родила дете. Положај жена у Спарти јесте био нешто другачији и по неким ставкама, рецимо бољи, него код Грка, али оне нису имале ни приближно довољан спектар права који заслужују.

Римска империја за доба Августа

Што се тиче Римске империје, положај жена се није много разликовао од старих Грка, док Октавијан Август није дошао на власт. Он је донео нове моралне законе и дао огромна права женама, што је било веома неуобичајено за једног патриција и традиционалисту. Разлог овоме био је утицај који је Сократ извршио на Августа, који је у грчким филозофима (које је у младости пуно пуно изучавао) видео узор. Сократ је био један од ретких изузетака међу старим Грцима, који је имао потпуно другачији поглед на жене. Може се рећи да је Октавијан Август тежио ка Сократовој идеалној држави у којој је морал био на виском нивоу и жене су имале нека права. Договорени бракови су и даље постојали (поготово међу аристократијом) и све жене у узрасту од 20 до 50 година морале су бити удате., а исто је важило и за мушкарце од 25 до 60 година. Уколико жени премине супруг, она би имала 3 година да се поново преуда, а у случају развода 18 месеци. Жена је могла да се разведе и то на веома лак начин, само писмом или изјавом пред неколико сведока, али имовина и деца би припали мужу. Брак се сматрао средством за рађање деце, јер само особе које су имале римско држављанство могле су да склапају легалне бракове и само деца која би се рађала из таквих бракова, добијала би римско држављанство по рођењу и на тај начин број римских грађана би се повећао. Уколико би човек ухватио прељубника са својом женом могао је да их убије или да јој опрости. А ако би дошло до развода због прељубе, жене би биле прогнане на пусто острво. Јулија, Августова ћерка, због свог развратног живота била је једна од таквих. По свему овоме, можемо закључити да су жене у Римској империји имале бољи положај него у Грчкој. Мада без обзира на велика права, оне и даље у свим аспектима живота нису биле једнаке мушкарцима.

Успостављање хришћанства

Дакле, иако се положај жена побољшао појавом Августових високоморалних начела, „златно доба“ женских права, тек је уследило касније. Интересантно је да су се жене и током прогона хришћана (а наравно и касније), у Римској империји највише покрштавале. Слушајући о хришћанској вери која проповеда мир, љубав, једнакост... сањале су о дану када ће бити поштоване. Најзад када је хришћанство признато жене су добиле огромна права. Брак није више средство за размножавање или постизање економских или политичких циљева, девојка је могла да се уда за кога хоће у свим старосним добима, а њена деца могла су да носе њено презиме уколико она то жели. Жена више није ничија својина, слушкиња свога мужа или оца. Може да поседује имовину и располаже њоме сама, како јој је воља. Жене нису више зависне од мушкараца, а слобода је стање у коме се жена рађа и умире. Добиле су прилику да обављају све послове за које су способне, тако да су се бавиле привредом, поседовале су продавнице, радионице и контролисале читаве ланце производње. Док пре успостављања хришћанства није било ни говора о учествовању жена у политици, али се све то касније мења (за шта је пример принцеза Пенелопа, касније Св. Ирина). Све у свему Хришћанство је извршило веома позитиван утицај на положај жена у старом веку и ставило их у исти ранг са мушкарцима.

Из свега до сада реченог да се закључити зашто бих баш одабрала Римску империју за време успона хришћанства за живот у старом веку.

Закључак-мој живот

Моје име је Лигија. Лигија Бас (Lygia Bassus). Рођена сам у Риму 316. у добростојећој Римској породици. Мој отац Грације Бас (Gratianus Bassuѕ ) био је уметник, фрескописац, веома цењен за живота, брат политичара Јунија Баса (Iunius Bassus), а моја мајка Минервина (Minervina) домаћица. Од малена сам са оцем ишла на посао у Цркву Св. Констанце и гледала га како ради. Не могу да кажем ни кад ни како, али сећам се тренутка када сам у себи знала да је ликовна уметност мој позив. Од тада ми је требала читава вечност да смогнем храбрости и признам оцу. Али он ме је само одбио говорећи да једна млада девојка може да се посвети много бољим занимањима него што је његово. Иако ме је то много повредило, из поштовања према оцу нисам ништа одговорила. Заиста сам се трудила да испоштујем очеву реч, али сваки пут када бих се нашла поред мермера или глине у његовој радионици осећала сам као нда ми цела соба говори : „Остани“ Тада сам почела да посећујем радионицу ноћу када отац није био ту и радила на рељефу који је требало да приказује разне догађаје из новог и старог завета. Када сам завршила са својим делом не знам како сам смогла храбрости да га покажем оцу, у нади да ће схватити колика је моја љубав према уметности. И схватио је. Због захвалности према оцу, свој рељеф ссам поклонила за саркофаг његовог брата Јунија Баса.

#Рим #Атина #Спарта #жене