Александар Велики - човек или бог?

Стари век као доба пуно ратова, немира и страдања није привлачан за живот, али ако би требало да се ипак одлучим за једно доба старог века у коме бих провела живот, изабрала бих доба Александра Великог. На питање зашто баш то доба, надам се да ће вам ова прича дати одговор. Рођен сам у Македонији 358. године пре нове ере, на двору краља Филипа другог као дечак по имену Исидор. Као син саветника великог краља имао сам ту привилегију да од раног детињства упознам дечака, касније човека, чије ће име свет запамтити по величини и моћи. Док смо се Александар и ја играли по двору и правили несташлуке, нисам ни сањао да ћу једног дана постати пратиоц и саветник најмоћнијег владара кога је историја до тада имала. Још тада је у њему било нечег строгог, одлучног и непоколебљивог – нечег што је одлика одраслих људи.

Имали смо пуно заједничког. Између осталог и најбољег учитеља тога доба – сјајног филозофа Аристотела. Он нас је научио да мислимо, отворио нам пут ка науци и филозофији, показао нове видике и указао да мудрост влада светом. Јер ко би то умео боље од највећег мислиоца старог века? Зато је Александар често умео да каже: ,,Захвалан сам свом оцу за живот, али исто тако и свом учитељу што живим добро“. Осим филозофије учили смо и ратне вештине верујући да ћемо једног дана бити заиста прави ратници.

Игром судбине 336. године пре нове ере Александар је премлад постао краљ Македоније, а ја његов први саветник. Наша политика је била ратна и били смо свесни да је рат уствари наша судбина, али и изазов. Снага, несутрсрашивост, сан о томе да постане господар света давали су Александру снагу да иде даље. А када је у своје руке узео план свога оца и решио да крене на моћну Персију, ја као вичан ратник ставих се у редове његове војске и као његов веран друг из детињства реших да се борим до смрти. У његовом речнику није постојала реч „страх“, без обзира на своју младост. Куд год смо кренули, низали смо успехе, а сви су са страхом причали о неусташивој македонској војсци. Пред нама су бежали моћни владари попут Дарија остављајући своју војску у расулу. Моћни Египат нас је поздрављао и кликтао као ослободиоцима. Са Александром упознах и прођох цео до тада познати свет. Признаћете, не баш на срећан начин, али добро. Упознах Египат и у њему пророчиште бога Амона где Александра прогласише „сином Сунца“, упознах чувену Александрију, моћну Персију, тајанствену Индију....

Прошло је већ десет година од када смо кренули у освајање истока.Уморио сам се од ратова и сматрао да је било време да станемо и уживамо у успесима. Саветовао сам Александра да успори, али он је желео апсолутно све. Чувена изрека му је била „Не може небо имати два сунца, ни земља два господара“. Напокон, заустависмо се пред моћним Индом, а срећу нађосмо у Вавилону 324. године пре нове ере.

Мој пријатељ је постао Бог на земљи – његово царство је било огромно, непрегледно а он неприкосновен владар кога су поданици поздрављали, док је уживао у својој моћи. Убрзо се оженио персијском принцезом, а ја и остали војници оженисмо се Персијанкама. Помислих да је коначно ово крај и да ћемо се скрасити у свом царству.

Оживео је град у који дођосмо, његове широке улице и шеталишта испунише се животом. Коначно је наступио дуго очекивани мир. Те далеке 323. године пре нове ере добих сина, а мој живот крену новим током. Али не задуго. Убрзо ме задеси несрећа – исте године умре ми највећи пријатељ кога сам имао. Гледао сам како се све руши после Александра, презирао расуло које је настало...

Утеху сам потражио у породици, пре свега у сину Александру. Када је он мало порастао испричах му своју несвакидашњу животну причу о пријатељству које је трајало од детињства до смрти. Убрзо затим и ја сам се разболео, али не од болести, већ од туге за прошлим временима и умро сам у својој четрдесет другој години живота. У часу када сам умирао пред очима ми је била слика Александра Великог и питање „Да ли је он заиста био човек или Бог?“

#АлександарМакедонски