Феничанка

Здраво, моје име је Хелена. Седите и добро се сместите јер ћу вам сада испричати причу мог живота. Све је почело средином 2. Миленијума п. н. е. када сам се родила , за моје родитеље то је био најлепши дан .Током мог одрастања у почетку смо живели на западној обали Персијског залива, али током година увидевши да нас боља прилика чека на источној обали Средоземног мора заједно са остатком народа тамо смо се и преселили. Нови дом пронашли смо у граду Библос који је био један од најпознатијих Феничанских градова поред Тира и Сидона. Тамо сам срела много пријатеља са којима сам се свакодневно незаборавно проводила. Због врло мало обрадивог земљишта нисмо могли да се бавимо пољопривредом као и раније, због тога смо морали да научимо занате. У почетку ми није баш добро ишло руковање са ћилибаром и сребром али сам брзо научила. Док смо тата и ја сате и сате проводили у радионици мама је шила платна која је касније бојила са пурпуром што је мени било јако занимљиво , зато што је то извлачила из жлезде морског пужа. Како би обезбедили потребне материјале за радионицу мој тата је често одлазио до крајњег севера Јадранског мора одакле је и доносио ћилибар, а сребро је набављао у лукама на Пиринејском полу острву. Време је јако брзо пролазило и са тим су долазиле и нове ствари, открили смо писмо !!! То ме је јако обрадовало јер сам напокон научила да пишем, мом оцу и мени пуно је значило јер нам је олакшало склапање уговора око продаје , зато што овако нико није могао да нас превари јер би се пре тога потписао. После тога мој живот је кренуо надоле... , мама и тата су се јако разболели, а потом врло брзо и преминули. Тада сам остала сама без игде икога и одлучила се на велики корак, да одем из Библоса. Спаковала сам своје ствар и одлучно ушла у чамац којим би пловила до Грчке. Нажалост после прве вечери пловидбе задесила ме је велика олуја и мој чамац је потонуо. Можда за неког лепша времена тек долазе али за мене моје време је било најлепше.

#Феничани