Спартанка

Да могу да бирам како би ми изгледао живот у старом веку, изабрала бих да се родим у Спарти и ту и умрем, и све то крајем 6. и почетком 5. века пре н.е. Спарта је била најмоћнији полис Пелопонеза у то време и то је главни разлог због кога сам изабрала овај период. Споредни разлози су то што сам је на неки начин одувек волела. Привлачила ме је упорност Спартанаца, издржљивост, начин борбе, васпитање деце и још много тога. Увек су се борили до последње капи крви и никада нису одустали, тежили су да остваре свој циљ без обзира на све.

Друштвени положај и посао

На основу свега тога, мој живот би овако изгледао: пошто жене у Спарти нису имале право учешћа у државним пословима, представљала бих становништво другог реда, односно перијеке.

Они су живели у малим насељима с правом на самоуправу (избор старешина и решавање међусобних спорова). Бавили су се земљорадњом, занатством и трговином и служили у спартанској војсци. Били су обавезни да плаћају порез. У економском погледу жене су биле веома самосталне. Претпоставља се да је знатан део земљишних поседа у Спарти припадао женама. Било да сам Спартанка или жена осталих полиса, не бих имала право учешћа у јавном животу, нити бих имала право гласа. За идеалну жену у Спарти сматрала се она која се не чује и што мање види. Свакодневни живот би ми био везан углавном за кућу а састојао се у васпитању женске деце и вођењу кућних послова. Ако бих којим случајем постала удовица, била бих сматрана равној мушкарцима и имала пуно право наслеђивања. Ипак, није се без разлога говорило да је Спарта једина хеленска држава где су жене владале над мушкарцима. Имала бих моћ и поштовање које се ретко где стиче.

Детињство и породица

Што се детињства тиче, била бих одгајана строго, а одмах по рођењу бих се купала у вину ради снаге. Подучавали би ме кратком изражавању, тј. лаконском говору, и учили заједништву које се неговало до краја живота. Међутим, стечено знање се није смело користити зарад грађења каријера или стицања имовинске користи. Приходе бих остваривала од издавања у закуп поседа, како својих, тако и породичних.

На мене би се посматрало превасходно као на биће које рађа и продужава врсту. Међутим, посматрали би ме као да нисам члан породице све док не родим 1. дете. Удала бих се након 20. године живота пошто су се тада Спартанке ретко кад пре удавале. То касно ступање у брак је јер се веровало да ће тако потомци бити здравији и снажнији. Такође, највероватније се није питала за кога ће се удати, односно, у питању су били уговорени бракови, али су жене уживале изузетно поштовање. Ипак, брак није био заснован на емоцијама или било каквој потреби за повезаности, већ чист интерес. Стога је могао било који мушкарац, уколико је био неожењен, да пита другог, ожењеног мушкарца, да му ,,позајми“ своју жену да би му родила потомке. Жена би у том случају проширила свој утицај и на другог мушкарца, уколико би му подарила потомке, а породица одакле жена потиче би то доживела као изузетну част.

Образовање и одгајање

Иначе бих била одевена у кратку хаљину и ишла где хоћу. Лагоднија одећа би ми била дозвољена јер би ми омогућавала више покрета. Чак и по физичкој спремности жене су биле сличне мушкарцима.

Дакле, имале смо своја права, на пример, да се образујемо и учествујемо у играма сличним агогама. Том приликом бисмо се бориле голе, као и мушкарци. Уколико би жена била јака, сматрало се да ће родити здраве и јаке потомке. Спартанци су сматрали да се жена као личност може остварити само уколико развије и ,,мушку црту“, из подсвести, због чега се захтевало да пролазе кроз један третман физичког оспособљавања, као мушкарци, те су жене знале да баратају оружјем, боре се, бацају диск, копље, итд. Ту смо били изједначени, док се код много других ствари налазе разлике.

#Спарта #жене