Мој живот на позорници

Упознајте се са светом, једним великим балом под маскама где свако глуми све што жели, где је љубав циљ и ништа више. Желим вам топлу добродошлицу, раскомотите се и уживајте у представи где сам ја сценариста. Ја, Атилиа Публија, ''чудна девојка'' како многи причају, ''потонула у књигама бесконачног броја речи, тиха али и веома послушна'', причало се по нашој варошици. Да, то сам била ја за све, баш све, сем за себе, а сада слушате Атилиу која чекајући много година пише свим оним милим и несигурним девојкама које су гледајући мене као ''ону чудну'' заувек остале у сенци својих родитеља, па и партнера. Рођена сам 515. године пре нове ере у мирној варошици недалеко од Рима као прво, уједно и једино дете мајке Хонорије и оца Фабија Публија претора наше и још неколико околних варошица. Одрастајући учена сам да титула лежи на успеху, успех на знању, а знање на књигама. Сви су нас посматрали некако чудно, али су се моме оцу исто тако и дивили, не схватам зашто, можда ми нисмо били свесни његове величине? Причали су ми многи да сам исти отац и, да, јесте било тако, био је мој учитељ и водич на онај прави пут. Када одрастем желела сам да будем његов понос и онај ко ће га заменити у његовој дужности. Управо то је било где су се наша мишљења сукобљавала, чувао ме је као мало воде на длану и причао да ''због своје урођене слабости мораш имати подједнако успешног супруга који ће моћи да обавља такве функције.'' Очевим речима се никада нисам могла супроставити јер је он био мој глас разума. Нарав нам је иста, можда баш због тога ме никада није напустила жеља да остварим оно замишљено, па вам зато након много година и пишем ово данас. Једне вечери, на породичној забави, коју је организовао мој отац, било ми је већ 20 лета и стасала сам у девојку која је била свесна своје унутрашње, но и спољашње вредности. Тада, по први пут сам осетила тако јаку емоцију , запазивши момка тада бих рекла ''мојих година'' који је седео у ћошку гледајући право у мене. Заинтересована, убрзо сам сазнала да се младић зове Луцилије, син очевог најбољег пријатеља, из слоја плебејца. Како ми је отац причао било пријатеља или партнера не гледај и не бирај по титули, друштвеном статусу и земљишним поседима, већ по богатству и величини душе; у томе се огледа права вредност човека. Опијена љубављу, сигурнушћу и искреношћу поред човека којег волим, пребродила сам сам очеву смрт, која је уследила после дугогодишње болести, тако не дочекавши мој најсрећније дан. Годину дана касније слој плебејаца је преко народних трибуна успео да се супростави Закону 12 таблица и дозволи мешовите бракове. Сигурна у свој избор, остварила сам очеву највећу жељу, била сам заштићена и вољена поред подједнако успешног човека. Моја жеља је још била ту, неиспуњена, као да је дошао ред на њу, па је све мени у буктало. Те године као прва жена постављена сам на функцију коју је обављао мој отац. Опет су ме сви гледали некако чудно, а ја сам се питала и размишљала док нисам схватила наизглед очигледну ствар. Не то није у титули, није ни у звању или знању, направи корак ка нечему новом, одважи се, уживај у животу и себе ћеш учинити бесмртним од људске заједљивости и чудних погледа. Много година након овога пишем вам, стигавши до краја свог животног пута, испуњена и остварена на свим животним пољима, пишем овај текст као подсетник ''слабијем полу'', снови се остварују само ако нешто довољно јако желите. Ослепљена сијањем позоришних рефлектора у даљини густе масе гледалаца уочила сам очев лик који ме је поносно гледао са задовољним осмехом на лицу неставши спуштањем завеса.

#Рим