Марко Тулије Цицерон

Моје име је Марко Тулије Цицерон. Родио сам се у Арпину 3. Јануара године конзулата Квинта Сервилије Цепиона и Серануса. Моје презиме није латинско, већ етрурско. Ја сам човек из такозваног ,,витешког реда“. Мој деда који је управљао читавим имањем па и самом породицом је, слично Катону Старијем, пружао отпор туђинском грчком утицају. Одувек ћу памтите дедине речи ,, За италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају“. Мој отац је мом брату Квинту и мени обезбедио најбоље и најквалитетније образовање и на томе сам му вечно захвалан. Он се са нама преселио у Рим јер је сматрао да плаћени васпитачи нису довољни за наше образовање. Водио нас је код веома угледних римских аристократа, великих познаваоца римске културе, политике... Један од њих био је и Марко Крас, познати политичар и беседник. Најзначајнији за моје образовање јесте Муције Сцевола, веома познати правни сручњак. Убрзо сам се спријатељио са Титом Помпонијем, званим Атик. Он је био и остао мој најближи и најбољи пријатељ. Он ме је водио и на предавања филозофа Федра, иако сам више ценио предавања академичара Филона из Ларисе. Као мали слушао сам и велике римске беседнике Марка Антонија и Луција Краса, a у деветнаестој години сам у Риму слушао и предавања Аполонија Молона, познатог грчког професора реторике који је имао угледну беседничку школу на острву Родосу. Доста о мом образовању, на реду је моја каријера којој сам посветио свој живот.

Правничка државничка каријера

По природи сам вома упоран и фокусиран. Захваљујући томе, брзо сам дошао до првих редова римских државника последњих дана Републике. Добио сам почасну титула као ,,Отац отаџбине“ (pater patriae). Оно што ме никада није напуштало то је љубав за књижевношћу.

Са двадесет девет година заиста започињем своју каријеру. Неки ће рећи да је то веома касно за римске прилике, али довољно да сваки јавни положај стекнем suo anno, односно у најнижој одређеној години живота. Прелетео сам чинове квестора, едила, претора, све до конзула. Врхунац славе сам доживео када сам сузбио такозвану Каталинину заверу (Каталинин покушај да силом преузме владавину Рима). Веома сам такмичарског духа и то ме је довело до тога да сам прозван првим римским беседником. 59. год. П.н.е. сам био приморан да се повучем из јавног живота све до почетка следеће године када сам био прогнан из Рима због тадашње политичке ситуације, али већ следеће године ми је било дозвољено да се вратим. Желео сам да повратим свој политички утицај и почео да се бавим адвокатским пословима. Сарађивао сам са сенатским опозиционарима против аграрног закона који је протурио Цезар. Сам Цезар је реаговао и спустио ме на положај који сам могао имати. У следећим годинама хвалио сам и подржавао Цезара све док нисам отишао у малоазијску провинцију Киликију. Дошао је и период сукоба Цезара и Помпеја. Већ једном настрадао колебао сам се коју страну да подржим. Одлучио сам да подржим Помпеја али ништа нисам чинио за његову странку. Након Помпејевог пораза отишао сам у Брундисиј. Када се Цезар вратио са Истока, пошао сам му у сусрет, да га поздравим, али са зебњом. Цезар ме је примио c пуно пажње. Био је то један израз Цезарове програмске благости према безопасним политичким непријатељима. Отада живим мирно и прилично повучено у Риму. Ретко одолазим у Сенат, a још ређе држим беседе — њих неколико пред Цезаром. Својим образовањем сам превазилазио све римске политичаре и аристократе првог реда, али поред занимања за теоријска питања и научну проблематику, ја сам Римљанин, стран дубокој и упорној потрази за истином и сазнањима која одликује старе грчке филозофе. За мене је беседништво било најопасније и најоштрије оруђе политичке борбе, док је филозофија и књижевност била украс и разонода мог приватног живота.

47. год. п.н.е. сам се развео од своје жене Теренције. Деценијама смо били у браку али последњих десетак година смо провели у расправи и свађама. И тако долазимо до најболнијег дела мог живота. Дан где се моје срце сломило на милион делића, дан када је моја ћерка Тулија умрла... Нисам имао много пријатеља па сам утеху тражио у филозофији. Писао сам и писао разне списе о људској срећи, судбини, пријатељству, старости, о сваком појму који ми је дошао до ума. Нисам заборавио ни на воје политичке идеале.

Последња борба

И још једном, сада заиста последњи пут сам учествовао у политичкој борби. После убиства Цезара поново ступам на политичку позорницу као противник Антонијев и састављам своје Филипике. Имао сам шездесет и две године када сам са великом жестином, али подједнако колебљиво као и раније, заиграо игру у којој сам већ једном изгубио. Између Октавијана и Антонија, као некада између Помпеја и Цезара, опет ћу изгубити када се противници удруже. Борба је била кратка. Октавијан и Антоније стварају са Лепидом други тријумвират. Нашао сам се на списку проскрипције. Напуштам Рим, колебам се неодлучан, да ли да побегнем у Грчку, али 7. децембра 43. године п. н. е. Су ме пронашли и ту је био мој крај.

#Цицерон