Исповест једног спартијата

У данашње време глобализације, где су углавном сва деца, па чак и ја, веома размажена, одлучила сам да завирим у историју старог века и сазнам како су тада, у Спарти живели моји вршњаци. Они су народ који ме је дефинитивно фасцинирао. Мушкарци, поготово, зато сам и изабрала да будем један од њих. Њихов дух је био несаломљив. Били су толико издржљиви, мудри иако су живели у баш тешким условима. А, жене су биле слободније.

Мој живот у Спарти је био веома окрутан и тежак. Само детињство ми не доноси лепе успомене. Зовем се Генадиос и рођен сам 461. године пре нове ере на Пелопонеском полуострву, на острву Лаконија.

Мој отац је, откад знам за себе, своје време ретко проводио кући. Често је учествовао у разним побунама, проузрокованим тешким условима у којима се тада налазила Спарта. Умро је када сам имао свега 11 година. Мајка је била сама. Тада сам већ боравио у васпиталишту и то ми је и било суђено до своје 18. године. Тамо сам стекао најбоље и најверније пријатеље, који су ми остали велика подршка у животу. То је једина светла тачка коју видим у суровом преживљавању из дана у дан.

Такође, имао сам и рођеног брата којег нисам ни упознао. Све због друштвене норме која је налагала да се слабашна и болесна деца, по рођењу, баце у провалију код планине Тајгет, која је била доста озлоглашена. У периоду када сам живео са мајком, сећам се како је покушавала да буде јака због себе и због мене. Ни у једном тренутку нисмо заборавили Велизара, кога нам је, како сам и рекао, живот врло рано одузео.

Отац и ја смо посећивали сиситије кадгод смо имали слободног времена док је био жив. То су нам биле као школе мудрости. Слушали смо и разговоре о политици и као мали сам морао да знам све о томе.

Када сам коначно напустио васпиталиште, где смо морали сами да се сналазимо, и хранимо се оним што украдемо, у својој осамнаестој години, закорачио сам у ,,слободу“. Своје родитеље више нисмо смели да виђамо. Тамо, ако те ухвате, извршавали су и најстроже казне. Лишавани смо сна и подвргавани смо тешком физичком напору. Нисмо имали чак ни обућу. Од малих ногу смо се учили лукавству.

Становништво Спарте делило се на спартијате, перијеке и хелоте. Ја сам припадао спартијатима. Ми смо , по правима, били изнад перијека и хелота. Били смо власници подељеног земљишта долине реке Еуроте. Сваки посед био је једнаке величине и носио је назив ,,клер“. Клерове су обрађивали хелоти. Добијени принос од земљорадње били су дужни да предају нама, спартијатима, а шта им остане користили су за преживљавање.

Нисам могао да де оженим и створим породицу до своје 30. године. Иако сам још са двадесет и две упознао њу. Звала се Анастасија. То је била најлепша девојка коју сам икад видео. Љубав на први поглед. Брак је убрзо био договорен. Венчали смо се. По обичају, младина коса је морала бити ошишана на ћелаво. Носила је мушку одећу. А, док ми није било дозвољено да живим са њом, већ у дружини са још 14 спартијата, једини начин да је видим било је искрадање ноћу.

Требало је да кренем у рат, који је био прави пакао. Тај грчко-персијски рат трајао је од 431. до 404. године пре нове ере. Увек смо носили црвене ношње да нам се не види крв ако се повредимо. Пуштали смо дугу косу и браду. Били смо главни непријтељи Атине. Жена ми је рекла: ,, Врати се са штитом или на њему“ . Ја сам припадао хоплитима, тешко наоружаним пешацима. Поред мене су била моја браћа, у сваком смислу. У тако тешким тренуцима потребан је пријатељ. Само, сада, после свега могу да кажем да у рату нико не побеђује. Таква сећања буду ти урезана у памћењу до краја живота. Спарта је касније постала водећа држава у хеленском свету.

Мој живот је почео да се смирује. Анастасија и ја смо добили два предивна сина. Остале године сам проживео срећно. Учио сам своју децу свему што сам знао. Додуше нисмо се бавили занатством, трговином, земљорадњом... јер се очекивало да се потпуно посветимо војничком позиву и управљању државом. Такође сам био обавезан да вежбам свакодневно до своје 60. године.

Одгајан сам веома строго, од малих ногу сам се учио ратовању, а много тога сам стекао искуством. Све се дешава са разлогом. А, на крају се сећаш, не речи непријатеља, него тишине пријатеља.

Умро сам 398. године пре нове ере.

#Спарта