Живот једног спартанског војника

Одувек сам желео да будем спартанац, да служим спартанској војсци у разним биткама, као што су битке у ратовима против Персије у Грчко-Персијским ратовима и Атине у Пелопонеском рату.

Рођен сам у Спарти 511. године пре н. е. зовем се Савакле. Узели су ме од моје мајке кад сам напунио седам година, то је био најстрашнији дан у мом животу. Сваки дан смо проводили вежбајући, требало ми је око две недеље да се навикнем на овакав тип живота. Ишли смо у лов потпуно сами. Остајали смо тамо данима понекад чак и недељама, без хране, воде, сами смо били на великој хладноћи полуголи. Када бисмо се вратили у васпиталиште стално бисмо крали, јер нисмо добијали довољно хране. Једном сам био ухваћен, батине су биле немилосрдне, не због крађе већ због неопрезности.

Али све се то исплатило. Када сам напунио осамнаест година, постао сам спартански војник, био сам поносан и веома срећан. Нисам знао када ће избити неки рат или настати нека свађа али сам једва чекао да се опробам у некој бици. Нисам дуго чекао, али сам се разочарао јер године 490. пре н. е. Атињани су затражили нашу помоћ у борби против Персијанаца. Због верских разлога морали смо одбити позив. Након тога чекао сам десет година за моју прву праву борбу.

Те 480. године пре н. е. одиграла се највећа и једина битка у мом животу. Придружио сам се војсци коју је предводио краљ Леонида. Бројчано смо били слабији, па зато нисмо могли да се боримо на отвореном пољу. Одлучили смо да дочекамо Персијанце у Термопилском кланцу. Чекали смо непријатеља да нападне. Након два дана Персијанци су успели да нађу заобилазницу и да нас опколе. Леонида је увидео пораз па је отпустио доста војника. Размишљао сам да ли да останем или да одем, ипак сам остао. Било нас је триста, знао сам да ћу умрети, али сам се борио до свог последњег даха. Нападали су нас са свих страна, они су били ти који су били уплашени а не ми. Бранили смо се колко смо могли, полако су нас убијали, али и ми њих још више. Брзо је дошао и мој крај, осетио сам мач како ми се забада у леђа и како пролази кроз моје тело. Док сам лежао и док ме је топла крв обливала гледао сам како моји саборци падају један по један.

Умро сам као што сам и желео, дао сам живот за народ и слободу Спарте. На месту наше погибије подигнут је споменик да се не заборави наша храброст.

#Спарта #војник