Светло слободе које и данас бљешти истим сјајем

Слобода је крило захваљујући ком летимо високо и имамо могућност да додирнемо облаке. У данашњем свету мало ценимо пространство небеског свода, док су некад људи чезнули за трачком слободе коју данас имамо. Увек схватимо шта смо имали, када то и изгубимо. Питам се шта би било да се једног јутра пробудимо у другачијем времену? Било је то глуво доба ноћи. Спавала сам поред своје млађе сестре и зачула јецаје недалеко од наше постеље. Иако имам тек једанаест година често их слушам, али овог пута су биле сузе моје мајке. Она је увек била храбра и јака жена. Никад је нисам видела да плаче, јер је наш отац бринуо о породици и држао њене темеље. Неприметно сам устала јер нисам желела да пробудим сестру. Пришла сам мами и обрисала јој сузе. Нешто у мени ми није дало чак ни да је питам шта се дешава јер се и у ваздуху осећала напетост. Окренула сам се иза себе, али нисам нигде видела оца. Рекла ми је да је прогнан наредбом Диоклецијана и да смо препуштени сами себи. Некад је служио његовој војсци, а данас је тако далеко од нас. Иако сам имала тако мало година разумела сам шта то значи. Од 303. године, за време Диоклецијанове владавине, када сам напунила десет година, прогони су били све суровији и немилосрднији. Толико је људи погубљено и толико сам суза видела да кад би се све скупило направило би се огромно море које би обухватило цело царство. Наш цар нам је забранио сва права и богослужења. Некад су катакомбе биле безбедна места и нико није желео да их уништи. У Риму се сматрало да су гробља света места, па смо и на неки начин били безбедни, Међутим, касније у овој пустињи за нас више није било оазе спаса. Целу ноћ сам седела крај мајке и брисала јој сузе. Сваки минут ми се чинио као вечност. Напољу се спремала олуја, баш као и у души моје мајке. Сутрадан нико ни реч није проговорио, та тишина нас је заиста плашила. Била сам много забринута. Увече нас је мама одвела тајним путем до катакомбе. То је била скривена, тајна просторија испод земљишта чак и до неколико метара. Заиста је језива, увек сам имала осећај са се зидови скупљају и да ће се све обрушити на мене. Али и поред тога увек сам се дивила тим фрескама на зидовима. Тата ми је увек објашњавао значења симбола. Крст је био обележје хришћанства, палма је била симобол мучеништва, голуб је био симбол духа и риба симбол нашег спаситеља. Ове вечери није било тате да ме подсети на њих, па сам некако и сама успела да се сетим. Моја сестра се јако плашила мрака, али мама нам је причала да се некад једино светло налази у мрачном тунелу. Много година касније сам схватила шта је хтела тиме да ми каже. Мама би нам тако причала да морамо да будемо храбри као што је некад Исус био. Због нас и нашег народа је и страдао на Голготи, разапет у најгорим мукама. Говорила би нам да и за нас постоји спас и да је он још увек ту само је васкрсао. И она је слушала приче своје баке о апостолима и малим удружењима где су се молили Богу. Питала сам се да ли је горе било тада или сада. Годинама се ништа није мењало и није било бољег јутра за нас. Мајка је много патила и од туге је и приминула у тајности смо је сахранили у зидинама каткомбе. Скоро свако вече смо ризиковале своје животе и одлазиле до њене гробнице. То је било једино место где смо се осећале безбедно јер као да је она била поред нас. Сестру и мене једино је вера одржала у животу, она нам је дала снагу. С обзиром да је преминуо један од чланова тетрархије, Констанције Кор, на власт је дошао Константин, син једне хришћанке. Због тога је и укинуо прогоне. Зато смо се и одселили са Диоклецијановог поседа. Кад смо пили воду на једном старом бунару виделе смо једног татиног пријатеља, сад већ и доброг војсковођу. Из поштовања према нашем оцу и толико година другарства, понудио нам је своју помоћ. Одвео нас је до Константинове територије и затим се одмах и вратио у службу. Од тада сам осетила неко олакшање. Сваке ноћи гледала сам у небо и размишљала што нисам поред своје мајке. И сам Бог нам је 312. године послао знак када је Константин ратовао са Максенцијем на небу у виду крста. Годину дана касније донет је Милански едикт. Он нам је дао право на слободу вере. Тек тада сам се осетила у потпуности слободно. Увек сам жалила за тим људима који нису дочекали боље дане. Цео свој живот сам посветила религији јер је то било једино уточиште које ми пружа сећање на моје родитеље. Хришћане је мучило питање Исусове природе, божје или људске.Константин је због тога 325. године сазвао сабор у Никеји, где је прихваћено да је Бог-отац, а Христ-син. Од тада је хришћанство слободна религија. Ја сам била једна од многих који су то проживели, али и једна од ретких која је је заиста нашла светло на крају тунела.И данас толико година касније светло је хришћанства бљешти истим сјајем, упркос ратовима и подели на два дела. После толико борбе и мучеништва то је призната религија у свету. И највише се питам да није било толико храбрих људи како бисмо ми живели данас.

#Рим #хришћанство