Последњи славни дани старе Римске империје, време заласка Sol Invinctusa, Митре и осталих богова

Одувек сам маштала и размишљала, шта би се десило са историјом Европе. Како би текло развијање пост римског друштва да је последњи, прави, истински император успео у својој намери да обнови Римску религију која је била под страшним притиском и пред уништењем од стране хришћанске секте која је на крају и довела до уништења велике Римске Империје. Источни део Римске империје који је издржао наредних 1000. година све до пада Новог Рима (Nea Roma) или како га боље познајемо Константинопоља или Цариграда 1453. година је била бледа сенка некадашње империје. Мада је и такозвана Византија (назив који је измишљен од стране лажног викара Светог Петра и франко-германских историчара) имала своје светле тренутке за време императора Јустинијана и великог војсковође генерала Белисариуса или како су га наши преци звали Велизара, за којег је одржана последња свечана поворка кроз Тријумфалну капију. Вероватно се питате на кога мислим? Мислим на императора који је владао веома кратко, који је крштен као хришћанин али је веома убрзо увидео шта доноси та религија, у питању је император Флавије Клаудије Јулијан (lat. Flavius Claudius Julianus, рођен 331. године, ступио на престо 361. године, умро 363. године) био је римски император из Константинове династије. Он је био последњи паганин на челу Римске империје те је покушао реформисати традиционалну римску религију у покушају да спречи опадање царства. Замишљам како заједно са Јулијаном обнављамо античко друштво, како римска империја напросто цвета у изобиљу, али авај, све је то само машта и сан... Време старих богова и славних дана је одавно прошло. Не славимо 25 децембар, дан Sol Invictusa, не славимо богињу Изис, ни бога Митра, бога рата, све је нестало у пламену. Европи је требала још једна инвазија да би се покренула, то је доба ренесансе али та ренесанса је настала падом Цариграда, када је мали број спасених античких књига и пергамената дошао у јужну Италију заједно са последњим Римљанима или мени мрским називом Византинаца. Рођена сам у Картагини 333. године, у северној Африци, старој Римској провинцији. Мојој породици је још од времена Августа на управу поверен део провинције. Одгајана сам и васпитана у духу тадашњег времена и одмалена припремана за даму, будућу жену и мајку. Као ћерци гувернера, пружен ми је висок ниво образовања, који није био уобичајeн за жене тог доба. Од мене се нису очекивани лични ставови о бурним дешавањима и пропасти богате римске религије и културе. Већину свог времена посвећивала сам читању и проучавању историје Грчке и златног доба Римске републике и царства. Са седамнаест година одлучила сам да се отиснем од сигурности родитељске куће и побегнем од сваке могућности за брак. Као слепи путник укрцала сам се на брод, који је испловљавао из картагинске луке у Атину. При искрацавању брода у атинску луку, ухваћена сам као слепи путник а моју већ тешку ситуацију додатно је отежавала чињеница да сам жена и бојала сам се за свој живот. Из моје тешке ситуације извукла ме је досетљивост, оштар језик и висок положај у друштву непознатог младића. Представио се као Флавије Клаудије Јулијан и понудио ми уточиште. Захвалила сам му се на помоћи, а на питање ко сам и шта тако младу и саму жену доводи на такав начин у Атину испричала сам му своју причу. Јулијан, који је због своје младости био поштеђен током покоља Константинове породице 337. године, одрастао је далеко од двора и несумњиво му је била намењена свештеничка каријера. Ипак, било му је дозвољено да похађа реторску и филозофску школу у Ефесу, а касније у Атини. После краћег времена проведеног у Атини, под Јулијановим кровом, заједно са њим проучавајући грчку књижевност, уз делимично Јулијаново неодобравење одрекла сам се вере својих родитеља. А убрзо, тачније 351. године Јулијан се тајно одрекао хришћанске вере. Јулијан је, уз моју помоћ и подршку, 361.године постао једини цар римског царства. На моју иницијативу 362. године издат је Едикт о толеранцији, у којем је Јулијан обзнанио своју паганску веру, наредио поновно отварање паганских храмова, враћање храмова заузетих под Констанцијем и ослобађање свих бискупа које су аријанци били изгнали, како би се хришћанство ослабило обнављањем доктринарних расправа. Религија, коју сам ја пропагирала кроз фигуру Јулијана, састојала се од традиционалних нехришћанских елемената побожности и теологије, какви сусе могли наћи у готово свакој интелектуалној особи претходних векова, затим од елемената неоплатонизма које су, две или три генерације раније, развили Порфирије и Јамблих, те, коначно, од многих елемената хришћанске црквене организације и социјалне етике. Од неоплатонизма смо научили технике директне комуникације с боговима ("теургија") путем молитве и инвокације, од цркве је, на мој предлог, усвојио хијерархију моћи (као што је сама црква ту хијерархију раније преузела од устројства цивилне управе царства), провинцијска, митрополитска, градска власт, при цему је он сам био највиши понтифик. Наша дубока љубав према традиционалној античкој култури изазвала је његов сукоб са хришћанским интелектуалцима и учитељима, који, како је трвдио, немају никакво право на Хомера или Платона. Многи хришћани, и пре и после њега, слагали су се с њим, јер је и њих саме узнемиравао однос измеду хришћанства и наслеђене античке књижевности и мисли, које су прожете паганским веровањима.

У другом делу његове осамнаестомесечне владавине Јулијан је хришћанима забранио да буду учитељи, на моје инсистирање, започео је поновну изградњу Јерусалимског храма, обновио је многа паганска светилишта, и показивао је претерану побожност. За разлику од Константина (и у мањој мери његова два сина) који је довео велики број хришћана на више положаје у војсци и управи, што је пак довело до релативног паритета измеду чланова две религије, Јулијан је започео обратни процес. У кратком времену Јулијан је у свом подухвату био довољно успешан да изазове страх и мржњу међу хришћанима, који су га дуго времена сматрали Антихристом. Зауставио је терор који су спроводили Констанцијеви евнуси и контролори названи agentes in rebus, те је смањио особље и трошкове двора, а сами смо живели аскетским животом. У провинцијама је олакшао финансијски терет појединцима тако што је смањио capitatio,а градовима тако што је смањо aurum coronarium и вратио мунципалну имовину коју је Констанције конфисковао. С друге стране, увећао је број куријала тако што је поново успоставио бројна чиновничка места, покушавајући да врати стари сјај муниципалном животу. Тако је задобио захвалност паганских интелектуалаца, који су били обузети прошлошћу слободне Грцке; Амијан Марцелин га је учинио главним херојем свог историографског дела.

Поред мог силног противљења и негодовања, Јулијан је следио Трајанов сан да дефинитивно порази сасанидску Персију тако што ће снаге царства повести у офанзивни рат, који ће олакшати општу реконцилијацију и повратак паганским боговима. Покушавала сам да му предочим да је војска преслаба и има превише војника-хришћана за такав поход, он би одбијао да ме саслуша.

Увидевши да је се моје путовање са њим приводи крају. Упутила сам се у југоисточни део царстава, на Балканско полуострво где сам дуго лутала од града до града. Чула сам да је после сјајног почетка, Јулијан поражен код Ктесифона и присиљен на болно повлачење. Убијен је 26. јуна 363. године под нејасним околностима. На жалост те " нејасне околности " су веома јасне, убијен је од стране Римског легионара који је био задојен хришћанском религијом, да ли би Римска империја опстала, да ли би се наука брже развила, донела многа открића захваљујуци десетинама хиљада пергамената античких писаца, научника, филозофа који су на велику жалост уништени, спаљени од стране хришћана.

Свој мир сам нашла 371. године у Хадријанопољу, али мој мир није потрајао дуго. Убијена сам 378. године после победе Гота.

#Рим #пагантсво