Неузвраћена љубав (према Александру) Аристотелове ћерке

Љубав је састављена од једне душе која насељава два тела, рекао је Аристотел. Када љубав не буде узвраћена, човек прави фаталне грешке које ће га коштати живота.

Рођена сам у Атарнији, у Малој Азији 349. године пре нове ере на двору владар Хермијаса. Мој отац Аристотел и мајка Питија, нећакиња Хермијаса, су дуго размишљали које име на ми надену. Отац је желео да будем мудра као и он, па ми је дао име Софија. Била сам мирна и послушна девојчица. Највише времена сам проводила са оцем и он ми је био највећи узор. Године 344. п. н. е. Хермијас гине у побуни, а ми се селимо у Митилену. Много сам заволела тај град и нисам желела да га икад напустим.

После годину дана, отац добија позив од краља Филипа II Македонског да постане учитељ Александра Великог, који је тада имао 13 година. Морали смо да се преселимо у Стагиру. Била сам јако тужна нисам желела да прихватим ту чињеницу да нећу више живети у Митилену. Када смо дошли у Стагиру, дане сам проводила у соби тугујући, све док ме отац није позвао да присуствујем Александровим часовима. Отац је учио Александра о етици и политици и причао му је о филозофији. Седела сам увек испод дрвета и памтила све што су учили. Највише сам волела очеву изреку Срећа зависи од нас самих. Тако сам и ја скупила храброст и пришла Александру. Био је висок, снажан и надмен. Рука ми је дрхтала када смо се упознали. Замолила сам га да вишак времена проводи са мном зато што сам много усамљена. Увек је хвалио моју прелепу свилену косу обасјану Сунцем. Све више и више смо врмена проводили заједно. Постали смо најбољи пријатељи.Научио ме је да се борим и понекад се дешавало да га и ја сама победим. Тада би се наљутио и одлазио на скровито место поред потока, за којег смо знали само Александар и ја. Седео би сатима, замишљен, уживајући у хармонији природе. Посматрала сам га са одушевљењем. Рекао ми је да је његова највећа жеља да освоји Персију и постане владар читавог света. Сваки дан сам се молила боговима да његова жеља буде остварена.

Дошла је и та кобна 336. г.п. н. е., када је Александар дошао на власт. Знала сам да тада ништа неће бити као пре. Отишао је у рат без поздрава. Како су пролазили дани и године схватила сам да ми много недостаје и да га волим. Александрове победе су се ређале једна за другом. Први окршај и победа војксе персијског цара Дарија је била 334 г. п.н. е. на реци Граник. После сваке победе написала бих му писмо, у којем бих написала колико ми недостаје и колико га волим. Са Даријем се сукобио 333. г. п. н. е. код града Иса и однео победу, а 332. г. п. н. е. је ушао у Египат. Прогласили су га сином Сунца, много сам била поносна на њега. Тог дана сам изашла напоље и сатима сам гледала у Сунце замишљајући њега поред мене. Александар је владар над владарима. Сваким данаом сам очекивала његово писмо, али њега није било.

Најтужнији дан за мене је био када сам сазнала да се оженио бактријском принцезом Роксаном. Изгубила сам нешто што у ствари никад нисам ни имала. Моја породица није ни примећивала како се осећам. Све сам држала у себи, срце није могло више да издржи и сва љубав и патња се претворила у мржњу. Отишла сам код травара, Димоса наручила сам један специфичан напитак, који ћу дати Александру да испије. Платила сам слугу да однесе напитак и да у што најкpаћем року Александар испије тај напитак. Размишљала сам о томе шта ако је неко чуо мој план. У једном тренутку сам мислила да сам исправно поступила, ау у другом да правим енормну грешку.

Напитак га је учино слабим и није имао жеље и воље за даљим ратовањем. Вратио се у Вавилон и 323 г. п .н е. је умро. Ја сам се затим удала за ,сина очевог пријатеља, Маркуса. Брак је одавно био уговорен и нисам смела да се буним. Добила сам сина Леона и ћерку Лауру. Годинама се трагало ко је одговоран за смрт Александра. Неки су мислила да је у питању природна смрт, а неки су сумњали на напитак. Све док се није појавио младић по имену Арон и рекао власти за мој план са Димосом. Знала сам шта ме чека и била сам спремна на своју смрт. Донекле сам била и срећна зато што сам знала да идем на место где је Александра. Да је Александар мене волео, колико сам ја њега, то би била највећа љубав на свету.

Историчар Хијероним из Кардије: Софија је обезглављена 8. јуна 315. г. п .н. е. у Митилени, то је била њена жеља. Пронађена су писма која је слала Александру и на гробу јој пише ,,Убила ју је превелика љубав''.

#АлександарМакедонски