Мемоари једне обичне Спартанке

Рођена сам друге године 31. Олимпијаде у Спарти и име ми је било Агата, што на грчком значи доброта. Била сам јединица и одрастала сам у богатству и моја породица је поседовала велику земљу. И отац и мајка су били спартијати, а мени никада није било дозвољено да се дружим са перијецијском децом, што би моји родитељи оправдавали тиме да су они становништво другог реда и да нам је то испод части, за хелоте и да не причам, чак иако сам увек размењивала пар пријатних речи са свим робовима.

Као што сам већ рекла, одрастала сам у угледној земљопоседничкој породици као једино дете које ће једног дана бити угледна дама која је наследила сву породичну земљу и робове.

Када сам ушла у своју 24-ту годину живота, удата сам за једног храброг ратника под именом Каликс, коме је физички изглед оправдавао име (на грч. Calix- згодан), у ког сам се одмах заљубила и након две године сам родила сина, који је од свог самог рођења био веома радознало дете пуно енергије и дали смо му име Еган (на грч. Egan- мала ватра), а 4 године након Егановог рођења на свет долази и Атанасија (Athanasia- бесмртна), која је, иронично, била бачена у провалију јер је рођена као слабо дете. Мислим да је тако најбоље. Скратили су јој муке. Након свега тога сву своју пажњу сам усмерила на Егана, са којим сам након Атанасијине смрти имала три године док га не одведу у заједничко васпиталиште и припреме за ратовање.

Након што су Егана одвели, већину свог времена проводила сам размишљајући или разговарајући са својим пријатељицама о томе како ће он бити врсан и спретан ратник, а и оне су исто тако са својим синовима, па смо међусобно саосећале. Државним пословима се нисмо бавиле, нити нас је занимало.

Муж ми је био утицајни војник, као и син. Када је напунио 18, вратио се кући пре него што је поново отишао да ратује. Увек је волео да ми говори о томе како је био најјачи ратник у васпиталишту и како би увек највише уловио, као и о томе да је најбоље руковао оружјем.

Времена су била мирна и у својим последњим годинама живота уживала сам уз изобиља вина и хране. Пријатељице су ми говориле да много пијем, као и муж и мој драги син јединац, али нисам слушала. Ја сам знала да не пијем много, и нико ме не би успео убедити супротно. Полако сам постајала старија и непокретнија и све више сам пила.

Док сам умирала уз мене су били Каликс и Еган и тиме ми улепшали последње моменте, које сам упијала сваким делом тела, дуго нисмо били овако на окупу, али нико од нас није плакао, ипак смо сви били јаког карактера и васпитани тако.

Дах сам испустила средином прве године 46. Олимпијаде и спокојно се придружила боговима.

#Спарта #жене