Кобни дан победе плебса

Слобода; Шта то представља слободу? Како уопште изгледа бити слободан? Слободан да радиш шта желиш, мислиш шта желиш, говориш шта желиш. На ово питање никада нисам сазнала одговор иако ми је то била једина жеља у животу.

Зовем се Амалиа Роси. Рођена сам 384. године п. н. е., у маленом селу које се налазило непосредно уз Рим. Била сам последње, пето дете из породице Роси, али само 10 година касније постала сам једино. Мој отац Алдо Роси, богати земљопоседник, члан плебса, од кад знам за себе борио се за своје право да учествује у политици града Рима. Никако није могао да разуме зашто угледни богати земљопоседник, као што је он, не може да има иста права као и имућни чланови патрицијата. Увек је говорио да они нису никаква аристократија, да нису племенитог рода, већ да су они само обични богати сељаци, који су доделили себи неку титулу и постали то што јесу. Од мог рођења увелико је трајала борба патриција и плебејаца за једнакост. Поред свега овога мој отац је био и јако строг човек који је у породици имао титулу апсолутног владара. Могао је да одлучује о свему, да нам одређује шта да радимо, говоримо, мислимо, а када га не бисмо послушали добијали смо окрутне казне за своје поступке јер смо се оглушили о његове наредбе. Дакле мој отац се у сопственој породици понашао као неки хладни владар кога није нико занимао. Према члановима породице био је хладан, уздражан и пре свега превише строг и по ономе како је он говорио, правичан. Увек са озбиљним изразом лица не показујући ни трунчицу емоција. Као да уопште није човек, већ неки кип. Насупрот њему, моја мајка Анђела Роси била је жена из које је просто зрачила љубав. Увек је имала осмех на лицу који нам је свима и у најтежим тренуцима, уливао осећај сигурности и љубави. Никада нисам могла да схватим како су се она и мој отац нашли, нити су они икада желели да причају о томе. Ипак када нас је отац кажњавао, она се држала по страни и имала је исти хладни израз лица као и он током целог свог живота. Осећала сам се ужасно јер нисам смела да радим шта желим, што ми је одузета моћ слободне воље, која ми је од богова тако великодушно дата. Међутим то и није био најгори део мог живота, како сам до тада мислила.

Најгоре је наступило 28. јуна 374. Године п.н.е. када су моја браћа и сестре, заједно са мојом драгом мајком, после вешемесечне болести, храбро отишли у смрт. По први пут у свом животу видела сам сузе у очевим очима, које је тако очајно желео да сакрије. Болело га је. Видело се. Распао се у хиљаду делића, иако то није желео да призна. Што се тиче мене, никада се нисам осећала горе. Све ме је болело и никако нисам могла да схватим ту људску пролазност. Зашто? То је било једино питање које сам себи у тим тренуцима постављала и нисам могла да нађем одговор, без обзира колико упорно га тражила. Није прошло ни годину дана од њихове смрти када ми је отац саопштио да се селимо у Рим. Нисам то желела, волела сам свој дом. Волела сам сваку успомену која ме је везивала за њега, али као сам могла да се сутпротставим оцу. Знала сам да ме неће послушати, да ме чак неће ни саслушати, па сам зато без поговора пошла са њим.

Мој први утисак када сам видела тај прелапи град било је одушевљеље, усхићеност. Никада у животу нисам видела толико лепоту. Желела сам да видим све, сваки делић града. Како сам уопште и могла да маштам о томе. Мој отац ме је одмах сместио у неку кућу у којој ме је сваки дан закључавао. Доделио ми је неку слушкињу како не бих била сама јер је он често био одсутан. Године су пролазиле, а ја сам све више и више желела да изађем напоље, не бих ли видела ту лепоту, али то наравно није било могуће. И тако сам једне лепе летње ноћи, када мој отац није био код куће, на наговор моје слушкиње, која ми је за све ове године постала најбоља пријатељица којој сам испричала све, изашла напоље да бих макар на кратко уживала у тој лепоти. Исте те вечери упознала сам једног сјајног момка који ми је од тада био стално у мислима. Како су дани пролазили ја сам се све више искрадала из куће не бих ли га видела. Била сам тако срећна са њим. Нисам ни слутила да мој отац све зна.

Тако ме је један дан, мислим да је био 5. август 367. године п.н.е. упитао да ли желим да видим Рим, пошто до сада нисам излазила из куће. Слагала сам га да желим да видим како изгледа град, иако сам то већ добро знала. Пустио ме је и још ми је рекао да када изађем не смем да говорим са члановима патрицијата. Када сам га питала како ћу знати ко су они, с обзиром да их никада до сада нисам видела, побеснео је и избацио ме је напоље. На улицама је било много људи. Неки од њих су били весели и славили су нешто, а неки су само стајали са бесним изразом лица и посматрали друге. Тада сам угледала њега, дечка са којим сам се знала већ неколико недеља. Када ме је спазио, пришао ми је, а ја сам га упитала шта се дешава. Рекао ми је да је борба између патриција и плебејаца готова и да су плебејци успели. Била сам јако срећна што то чујем, међутим он није. Желела сам да га питам чему тај израз лица, али у тренутку када сам кренула нешто да кажем, неко ме је јако повукао за руку. Нисам желела да идем, викала сам на њега да ме пусти, али он као да није чуо. Никако нисам могла да видим ко је, јер је на себи имао црни плашт са капуљачом преко главе. Убрзо сам схватила да идем познатим улицама и неколико тренутака касније нашла сам се у својој кући. Запрепашћење када сам видела ко је испод плашта било је неописиво. То је био мој отац. Гледао ме је хладно неколико тренутака, али убрзо за тим је почео да говори. Рекао ми је да не може да опише разочарење које осећа што сам прекршила његове наредбе, што сам га лагала и најгоре од свега што сам била у контакту са неким од патриција. Када сам се побунила и рекла да не познајем никаквог патриција, он ме је подсетио на дечка од малопре. Тада сам схватила тај израз на његовом лицу. Па он је био патрициј, а ја то све ово време нисам знала. Последње што ми је отац рекао пре него што је напустио просторију, било је да ме воли и да му је жао што сам га натерала на нешто што није желео да уради. Пре него што сам успела да разумем његове речи, осетила сам јак убод у леђа.Осећања која су ме преплавила у тренутку када сам дотакла хладно тло, била су неописива. Поред огромне боли коју је стварала рана на мом телу, осећала сам ону још већу која се појавила на мом срцу. Човек кога сам сматрала оцем, ослонцем, узором, хладнокрвно ми је одредио смртну пресуду. Ипак, поред бола, било је ту још нечега. Олакшања, бар мислим. Коначно је све било готово. И можда сам у једном безначајном тренутку, мало пре него што сам се препустила смрти, схватила нешто. Можда, али само можда, сам се по први пут у свом болном, кратком животу, осетила слободно.

#Рим