Жена у Атини

Ћутим живот одгајана да слушам и ћутим.То ми је била сврха.Никад нисам била уважавана колико мој старији брат. Помагала сам мајки око послова по кући:кувала,чистила,...

Отац би за то време радио на зежљи ,а понекад би отишао са пријатељима да се исприча.Тако све до мојих 18 година.Тад сам сазнала да ће ме верити за тотално непознатог човека. Човек је по причи био велики земљопоседник и трговац.Имао је њиве, стоку, злато и све остало што је човеку тада било најбитније. Бавио се трговином маслина.Када сам га упознала на веридби схватила сам да је поштен човек. Након свадбе све је заправо било дивно. Био је равноправан и добар са мном и са својим робовима. Никад не би ударио неког од нас. Касније сам сазнала да сам трудна и након 9 месеци родила мушке близанце. Све је било савршено. Дечаци су брзо расли. Били су вредни и послушни. Нашла сам спокој,али није потрајао. Спартанци су већ дуже времена нападали.431. мој муж је отишао у рат и није се вратио.По тадашњим обичајима морала сам да се удам за његовог најбољег пријатеља.Иако он није био ту,његов пријатељ нам је олакшао ратне дане. Дечаци су се већ стасали да се спремају за рат, као и мој нови муж. 401. године Спартанци су заузели Атину. На свој посед ме је одвео један имућан Спартанац. Планирао је веридбу. Али нисам могла. Нисам могла да се удам за непријатеља,одбијањем сам запечатила своју судбину. Побегла сам али су ме пронашли. Мада их не кривим,скратили су ми муке и сачували част,а за жену тог времена то је једино битно.

#Атина #жене