Вавилонско ропство и ослобођење Јевреја

Родио сам се у Јерусалиму 3160. Anno Mundi - године од настанка света по хебрејском веровању. Као мали слушао сам често приповедања о мучењима и подухватима свог величанственог народа: о доласку у Свету земљу Ханаан и о оснивању царства Хебреја 2611. АМ. О великом владару Давиду који освоји и начини престоницом град Јерусалим и његовом мудром сину Соломону. Слушах о распаду истог тог царства на Израел и Јудеју. У другој сам живео спокојно са породицом све док је нису ратници Вавилонског царства разорили 3175. године. Иако сам био још незрео плакао сам јако када срушише храм нашег јединог Бога који Солимон изгради. Мислио сам да ће бити кажњени за то али се варварство наставило. Гледао сам како одводе моје другове и породицу у Вавилон, како од наших људи чине робове. Једне ноћи отеше и мене од мојих родитеља, које више никада не видех.

Када смо стигли као вавилонско робље у Халдејски нови град, морали смо се дивити његовој раскоши и очигледној снази краља Набукодоносора. Тај град лежи у великој равници, подигнут у облику четвороугла. Окружује га јарак - дубок, широк и напуњен водом а иза њега се налази зид широк педесет а висок две стотине краљевских лаката. На врху зида изградили су, са оба његова руба, низ кула на спрат, а између њих оставили пролаз за четворопрег. Уоколо зида поставњено је стотину врата, а у средишту сваког од делова града била је сазидана грађевина: у првом краљевска палата, са снажном оградом која ју је окруживала, у другоме светилиште са месинганим вратима.

Јер сам тада имао само 15 година, запослили су ме као слугу у палати. Након неколико година, пошто сам показао жељу и вештину, пребачен сам да радим као помоћник у великој дворској башти а мало касније постао главни неговатељ врта. Ти вртови били су познати у ширем свету а припадали су краљици. Чуо сам од дворана да их је Семирамиди која је пореклом из зелене Медије, краљ саградио да би јој мање недостајао дом. И мени је мој недостајао, тако да сам једини мир налазио у природи.

Нисам заборавио ни свог Бога. Молио сам се Јахви свакодневно и био захвалан што ми је одредио блажу судбину него мојим друговима из Јудеје. Радили су тешке послове, нарочито они на градилиштима. Када год сам их посећивао слушао бих тужбалице које су се састојале од проклињања Вавилона и посвећивања њихових бића Јерусалиму и Богу. Тада се градила велика кула вавилонском врховном богу и заштитнику Мардуку. Легенда је да су њу почели градити потомци Ноја и да су је хтели направити високом до самих небеса на шта се Бог наљутио и од куле оставио рушевине. Набукодоносор ју је саградио наређавши 8 кула једну на другу, а на врху велики храм.

Дочекао сам тако 63. годину и на сву срећу, спас мог народа. 3223. године света, персијски краљ Кир поразио је вавилонско царство а нас пустио да се вратимо домовима и обновимо Јахвин храм. Одлазак је био величанствен, оставили смо сву тугу и понижење за собом, певали смо поново срећне песме док смо градили нешто само наше и нисмо страховали. Сећам се као да је јуче било, а већ је прошло скоро двадесет година од тог догађаја. Остављам овај документ своме сину, као последње речи које ћу изустити, да се не заборави порекло и да се вреднује слобода - надам се да вам никада неће бити одузета.

#Јевреји