Јоаким Вујић, отац српског позоришта

У мојој соби, изнад радног стола, стоји стара урамљена географска карта на којој пише: „Кнежевина Србија од 1815 до 1833 године“. Тата ми је објаснио да је та карта била дата у прилогу књиге Путешествије по Сербији од Јоакима Вујића (СКЗ, Бгд. 1902.). На карти је уцртано тадашњих 13 нахија, а црвеном линијом обележен је пут којим је Вујић путовао по Србији и на наговор и подршку кнеза Милоша бележио и описивао све, што је налазио за потребно. Трагом те карте, коју често са занимањем посматрам, пожелео сам да се мало више упознам са личношћу Јоакима Вујића. Припадао је оној плејади познатих Срба рођених у некадашњој Угарској (Рајић, Мушицки, Стерија, Давидовић) погрдно називаних „немачкарима“ и „швабама“ према којима је владала у доба уставобранитеља нека снажна и ирационална мржња у којој је предњачио сам Тома Вучић Перишић. Тако је (после Вучићеве буне) издат чак и декрет да се „сви немечкари имају иселити преко Саве за 24 часа!“... Немирног духа, жељан да научи стране језике (италијански, француски, немачки, енглески) Вујић из Баје у јужној Мађарској, где је рођен 1772. године, креће на своја бројна путовања по околним земљама. На тим „путешествијима“ (често и пешице!) добро упознаје и италијанску позоришну и оперску уметност и своја драгоцена искуства настоји да пренесе и у нашим крајевима. Прве драмске представе које су извођене под његовим руководством широм Војводине и у Крагујевцу, садрже и музику европског карактера и порекла. Приликом доласка у Београд, изражава отпор према тадашњој присутној оријенталној музици („везирова музика“, како је говорио) и у свом поменутом Путешествију пише: „овакова инштрумента не могу концерт музикални чинити како код нас Европејаца што наша инштрумента музикална чине“. Тако је с пионирском делатношћу Јоакима Вујића започео и онај касније, у другој половини 19. века, врло популарни вид позоришних представа, тзв. српски комади с певањем. Тај благородни и благоречиви Карисим, како су га ословљавали сви његови сарадници, умро је у беди, у Београду 8. новембра 1847. године, у стану књиговесца Винлкера, на дан Светог Архангела, славе оближње Саборне цркве, док се служила свечана служба. На његовом столу, поред гомиле корица, лежала је, свеже повезана, његова последња књига Излишнаја љубов Ирене и Филандра... Славеносербски списатељ и литератор, како се сам називао и потписивао, „отац српског позоришта“, - како га је оценила српска књижевна историја, - Јоаким Вујић је врло занимљива личност по свом животу и плахом темпераменту, по свом националном осећању и обимном и разноврсном књижевном раду. Цео свој живот је посветио позоришту, које је безгранично волео. Преводио је и приређивао позоришне представе у којима је често и сам наступао као глумац и због тога често бивао и вређан и исмејаван, али упркос томе, са несмањеним жаром и одушевљењем настављао је свој културни посао, чергарећи у вечитом сиромаштву. У једном, пуном очаја писму кнезу Милошу (20. мај 1833.), тражећи средства за живот, пише: „Мили, добри, медени, златни и слатки отац мој, сажалујте се на мене, вашега изгубљенога сина... Од глади погинути морам, ербо овде у Немачкој (у Земуну) код наших Сербаља нема никаквога милосердија“. Ако је понекад и био у прилици да од тих силних представа и дође до нешто новаца, он их је делио у разне добротворне сврхе. Несрећан у браку, лажно оптуживан чак да је у вези и преписци са Наполеоном (!) и Карађорђем и због тога осуђиван, он је, без обзира на све, упорно и истрајно популарисао позоришну уметност. Својим бројним представама је придобијао и стварао позоришну публику која га је ценила и волела, тако да је у своје доба био најпопуларнија књижевна личност и у Војводини и у Србији. Зато Јоаким Вујић, стари Карисим, и данас, када бележимо 170 година од његове смрти, остаје у успомени овог народа као отац српског позоришта.

#ЈоакимВујић