У својој личности обједини најбоље и најплодније особине свог народа

Величина и снага једног владара састоје се у његовој способности да у одређеном и правом тренутку искористи све снаге народа за велик, по читаву земљу благородан циљ, те да у својој личности обједини најбоље и најплодније особине свог народа како би га повео напред упркос свим препрекама. Такав владар несумњиво био сам ја, Петар Велики.

Немачки филозоф Лајбниц једном за мене је рекао: "Бог га је одредио за велике ствари и веома ме весели што је једно тако велико царство пошло путем разума и реда". Пре мог доласка на власт, док се Европа развијала таласима просвећеног апсолутизма, Русија је стангирала: сељаци су били обесправљени и осиромашени многим наметима, рудна богатства Русије лежала су неискоришћена, државни апарат био је корумпиран, а војска (потучена у Кримском рату) у катастрофалном стању. Турска власт већ 3 века затвара Русији излазе на Црно и Азовско море, док Шведска контролише пловидбу Балтиком. За то време ја сам боравио у Преображенском или Московском предграђу насељеном странцима, познатијем као "Немачко предграђе". Дружећи се са страним војницима, трговцима и интелектуалцима, тамо сам се упознао са европским достигнућима у којима сам видео спас за своју државу. Док сам од низоземских помораца слушао приче о далеким морима, постао сам свестан непостојања трговачке флоте која би пловила под руском заставом. Године 1695. почињем самосталну владавину, након многих дворских интрига и завера. Следеће године умире мој слаби и полуболесни брат Иван, након чије смрти сам немилосрдно гушио било какав тип отпора, макар и у сопственој породици. Знао сам да Русија не може стати у ред великих сила док не савлада своју заосталост, за шта је најпре потребно остварити излаз на море и раскинути културну и економску изолованост од земалја западне Европе. У ово време Русија контролише једино излаз на Бело море у Северном леденом океану. Да бих добио контролу над Каспијским морем морао сам потиснути Татаре из зона око мора, што сам и успео заузимањем Азова (тадашњег турског упоришта у Русији) 1696 и обезбедио Русији излаз на Азовско и Црно море. Да бих Азов задржао у својим рукама, схватио сам да морам формирати велику флоту, за чију изградњу људе и услове нисам имао. Зато одмах шаљем стотину бојара у европске земље на обуку у бродоградњи и поморским вештинама. Убрзо одлучујем и сам да посетим развијене државе Европе, али за ову идеју нисам добио адекватну подршку. Неке вође козака и неки стрелци сковали су план да ме убију, који међутим откривам на време и обрачунавам се са завереницима. Наредивши да се издајници погубе на Кремљанском тргу, подстакнут дивљењем и радозналошћу упућујем се ка Пруској, Холандији, Енглеској и Аустрији. Желео сам да што боље упознам обичаје и занате Запада како бих их применио у својој земљи, па сам путовао као обичан капетан Петар Михајлович, а не цар Русије. Ни тада, а ни касније нисам осећао никакву потребу да се истичем својим положајем: нисам тражио посебан смештај за себе, био сам задовољан поткровљем или собом за послугу. Радио сам неко време као дрводеља у Амстердаму, а касније и у Енглеској; посетио сам главне градове Немачке и Аустрије и упознао се са енглеским високим друштвом које ме је сматрало надасве несвакидашњиом појавом јер никад није видело једног монаха како пије и пуши по крчмама са морнарима. Исто је толико и мени неприродно и чудно било што у њиховој Парламентарној монархији краљ нема врховну моћ у управљању новчаним средствима, већ о томе мора расправљати са, по мом мишљењу, превише људи. Ово путовање искористио сам да унајмим бројне техничаре и официре који би требало да своја знања ставе у службу Руске империје. Али, од свега на овом путовању, највише ме је привукла бродоградња. Још од година у Преображенском, када сам пронашао једну стару енглеску лађу, бродови су моја страст која ће ме држати читавог живота.

С друге стране, била ми је потребна помоћ и подршка европских владара у борби против моћног Османског царства, међутим Европа је у то време више размишљала о томе ко ће наследити шпанског краља без наследника Карлоса II него о борби против Османске моћи. Ова моја посета изненада је прекинута поновном побуном стрелаца 1698. године и присиљен сам да се вратим у Русију. Међутим ова побуна је угушена пре мог доласка, те сам неко време остао у Пољској где сам са краљем Августом II склопио савез о престојећем рату против Шведске, чији је циљ био да се Русији обезбеди излазак на море. Тако је и уследио двадесетједногодишњи рат са драматичним преокретима и великим биткама које сам водио против шведског краља Карла XII- војсковођом пред којим је дрхтала цела Европа. Поражен сам у првој бици код Нарве (1700. године) и знам, додуше, да ће нас Швеђани још који пут потући, али најзад ћемо од њих самих научити да им исто узвратимо. Па кад је учење пролазило без губитака и патње? И доиста, све се то надокнадило 1709. године победом код Полтаве којом ће Русија коначно осигурати излаз на Балтик. Године 1711. покренуо сам један брзоплет ратни поход против Османског царства у ком смо се моја војска и ја нашли опкољени са свих страна вишеструко бројнијом турском војском, али смо се успели извући- Турци већ нису били вољни за сукоб. Године 1721. коначно тријумфално долазим у Русију и Сенат ми додељује 3 наслова: "Отац домовине", "Петар Велики" и "Император". Ја сам цар свих Руса.

Започињем рад на реформама које сам планирао: готово да није било нити једног подручја на којем нисам увео корените промене. Још након првих победа против Шведске, на ушћу реке Неве у Балтичко море изграђена је нова престоница Санкт Петербург. Изграђен је према француском узору и означава симбол нове Русије окренуте европској култури. Државна управа је устројена по новим принципима и промењен је начин прикупљања пореза, што је знатно повећало државне приходе. Војску сам претворио у једну од најмоћнијих на свету, приморао сам и племство на обавезно служење у војсци или војној управи. Уклонио сам сталешке разлике, тако да су сви људи имали једнака права на стицање високих војних чинова који су до тад били резервисани за племство. У државној управи сам, уместо бојарске Думе, формирао Сенат од девет чланова који су имали потпуна овлашћења у случају мог одсуства. Руске младиће шаљем на обуку у Европу. Вал реформи није заобишао ни цркву, којом уместо патријарха сада управља Свети правитељствени синод састављен од десет свештеника. Напуштамо рачунање времена према старом календару који је године бројао од постанка света, а уведен је јулијански календар. Коначно, желео сам и личним примером да руско друштво прихвати западноевропске обичаје укључујући изглед: мушкарцима је забрањено да имају браду(престрашеним људима сам сам резао браде и уређивао бркове), женама из виших сталежа наређено је да се појављују по друштвеним забавама што је раније било незамисливо , а племићима наређено да се одевају у складу са западноевропским обичајима. Значајну пажњу посветио сам унапређивању општег образовања и развоју културе и науке. Осавременио сам руско писмо и увео тзв. грађанску ћирилицу, једноставнију и лакшу за читање. Отворено је неколико виших школа у којима су предавали страни научници и у Русију је дошло мноштво страних уметника који су допринели развоју нове културе.

Под Петровим снажним вођством Русија је промењена из темеља. Изолована и економски заостала земља, тврдо укорењена у вековној традицији са својим празноверјима, готово је преко ноћи стала раме уз раме са осталим европским државама. Како је могуће да је један човек био узрок тако корените промене? С Петром и оно непремостиво постајало је могуће. С једне стране је била његова неисцрпна енергија и истрајност које су га по сваку цену водиле до циља. Одлуке је доносио брзо, често су биле непромишљене и водиле га у погрешном смеру, али би он неуморно почињао изнова. Био је човек од идеја. Кажу да није прошао ни један дан, а да није призвао неку нову идеју и дао јој живот. С друге стране била је његова непрестана жеља за учењем. Током живота изучио је четрнаест заната, учење га је испуњавало поносом који је одразио на своју државу. Мислим да је једини критеријум који је имао пред собом био напредак Русије, а све остало било је подређено том начелу. За остварење тог идеала радио је неуморно дословице до смрти, не штедећи ни себе ни друге. О његовој невероватној личности и још невероватнијем животу најбоље говори начин на који је преминуо: тешко болестан наишао је на насукану лађу на којој су се војници налазили у опасности, без оклевања искочио је из своје лађе и газио кроз ледену воду да би их спасао. Али Петру више нема спаса- у престоницу стиже у још горем стању где леже у кревет из ког више никада неће устати.

Он је човек који је остварио сваку своју идеју, обелоданио сваки свој сан и није знао за одустајање. Из њега избија снажна воља, ум, полет и усмереност према будућности- његова владавина је симбол рађања нове Русије.

#ПетарВелики