Просвећени кнез на челу заостале државе

Михаило Обреновић (1839-1842 и 1860-1868) Мој избор за личност из уџбеника чији бих живот проживео пао је на кнеза Михаила Обреновића за којег сматрам да је жртва времена у којем се нашао. За време његове прве владавине, одавао је утисак бледе копије свога оца Милоша као и по његовом начин владања – апсолутизам у свој својој слави. Зато бих се више посветио његовој другој владавини, када се као просвећени интелектуалац вратио на чело државе.

Када се вратио, Михаило је затекао незавидну ситуацију у држави- превише заосталу културу и привреду како би уопште покушао са увођењем либералних и демокраских установа. Сматрао је да државни преображај и модернизација може да се изврши само са врха власти, коју је представљао, уз ефикасан и дисциплинован чиновнички апарат. Чак се у својој владарској прокламацији оградио од потпуног деспотизма свога оца, обећавајући да ће „закон бити највиша воља у Србији“ – у шта још увек верујем и потпуно подржавам. Покушао је да реши тензије између либерала и конзервативаца компромисом, али се, после одбијања либерала, определио за сарадњу са конзервативцима, са Илијом Гарашанином, противником Михаиловог оца, као другим човеком државе, што је разљутило бројне либерале, виђеније српске интелектуалце.

„Начертаније“ Илије Гарашанина тек за време Михаила постаје стварност. Склапају се уговори о уједињење снага у рату за потпуно ослобођење, а Михаилу и Србији за време његове владавине импонује поређење Србије са италијанским Пијемонтом, централном државом у ратовима за уједињење Италије вођеним тих година. Припреме за рат против Османлијског царства, ипак, превише су тешке за државну касу па чак и сељаштво почиње да замера поступке свога кнеза. Кнез Михаило Обреновић убијен је 10. јуна 1868. године.

Замера му се спора модернизација државе, иако је знатно напредовала од периода након потпуног апсолутизма Милоша у његовој другој владавини. Замера му се неиспуњење својих планова о уједињењу Срба, иако услови нису били погодни за рат, што ће се и показати у првом Српско-турском рату, након пораза код Ђуниса. Замера му се и покушај чврсте власти како би успео да створи услове за даљи демократски развој државе.

Моје мишљење је, као што сам и написао на почетку, да је Михаило био жртва свога времена - просвећени кнез на челу заостале државе. Михаило можда није био најбољи војник или државник којег је ова земља имала, али је био човек чврстог морала и са сном о уједињењу који је успео да пренесе на читав народ.

#кнезМихаило