Поносна на бригу о другима

Од кад сам била дете имала сам, негде у дубини душе, осећај да сам предодређена за нешто посебно. Волела сам да се бринем о људима у мојој околини када им је било лоше и кад им је била потребна помоћ.

Мир сам проналазила у математици, посебно сам била склона статистици. Говорила сам седам језика и моји родитељи, судећи да сам пореклом била из богате породице, су ме стално слали на путовања.

Путовања су ми испуњавала душу, а још више је томе доприносила и чињеница да сам увек стицала нова сазнања. На путовањима, којих је било безброј, често сам обилазила болнице и причала са стручњацима. У моје време, половином 19.века, није била потребна квалификација за сестрински посао, те сам одлучила да се опробам у томе. И десило се управо то да сам схватила који је мој ''божји позив'' био. Био је да чувам болесне, рањене, немоћне. Мој позив био је уистину божански.

Веровала сам у то да жена сме и мора бирати чиме се жели бавити и како жели живети свој живот. Нико други не сме и не треба да јој то предодреди. Моја виђења била су чисто либерална и сматрала сам да сви имамо право на слободу говора и мишљења.

Сама сам била у ситуацији да су моји родитељи желели да ми контролишу живот. Хтели су да се удам богато и да се посветим породици. Моје срце, пак, водило ме је на друге стазе. Желела сам бити медицинска сестра, упркос чињеници да су њих често пратиле увредљиве и погане речи. Људи су сматрали да су оне склоне алкохолу и да су говориле поганим језиком. Желела сам да докажем другачије. Желела сам да подигнем сестринство на већи ранг.

Након путовања по Египту, 1849. и 1850. Отишла сам у Установу за ђаконесе у Кајзерсверту у Немачкој. Ту сам научила доста о реду и дисциплини унутар једне здравствене установе. Своје искуство стечено у тој установи, први пут сам применила на свом првом радном месту у Установи за болесне госпође у којој сам радила од 1853. до 1854. кад сам отишла у Кримски рат да лечим рањенике. Ту се огледа моје дело. ''Флоренс Најтингејл-национални херој''. Била сам поносна на себе и на свој успех. Пребачена сам 1855. у Скадар да се старам о војницима. Била сам згрожена начином вођења те установе па сам почела да је организујем по неким својим начелима и заједно са осталим сестрама се смртност од чак 47 процената, смањила на 2,2.

Након повратка из рата оболела сам од једног облика тифуса па сам већину времена била закована за постељу. Ипак, своју способност у организацији и руковођењу сам показала у томе што сам бринула о својој породици и увек сам се осећала одговорном за здравље и опоравак моје мајке и сестре. Често када нисам могла да ја лично помогнем успевала сам да одржим контакт са другим лекарима и сестрама и писмима склапала договоре.

Називали су ме ''пионирком модерног сестринства'' и то је било сасвим оправдано. Ову професију која је била лишена било каквог друштвеног угледа, за коју није била потребна никаква квалификација, начинила сам уваженом.

Нека правила која сам увела у ову професију су: обилажење пацијената увече, документовање свих података везаних за стање болесника, праћење исхода везаних за болесника, правила уређивања болница и норме грађења истих. Ипак нисам хтела прихватити сестринство као професију и сматрала сам да једино то може постати кроз професионалну едукацију.

Добила сам дозволу од Енглеске краљице да организује Краљевску комисију, где сам одлучила да спроведем истраживање о санитарним условима у британској војсци. Моје статистичко дело, ''Белешке о здрављу, ефикасности и болничкој администрацији у британској војсци'', сматра се једним од најбољих статистичких дела икад.

Прикупљала сам детаљне податке о разлозима бројних епидемија и узрока велике стопе морталитета. Радила сам и на реформи јавног здравља у Индији. Постала сам званични члан Лондонског друштва статистичара, 1858.године.

Отворила сам поред болнице Светог Томе, 1860-те, школу за медицинске сестре. Покренула сам реформу против тадашњег закона о сиромашнима јер је у већини институција било збрињавано много људи а то је доводило до већих епидемија.

Дуготрајну борбу сам водила али је, 1868.године уведен нов закон о сиромашнима, где су се у домовима и другим институцијама одвајали оболели од здравих, да болесни имају већи простор за боравак, да деца иду у посебне школе, итд.

Разменила сам око 15000 писама са значајним људима. Како сам након Кримског рата била везана за постељу, писање сам начинила својим најјачим оружијем у борби за остваривање својих идеја и циљева. Осим писама и дела везаних за своју професију писала сам и дела која су се тицала филозофије, теологије. У свом делу које нисам никада објавила за свога живота, ''Предлози за размишљање'' сам изложила неке своје ставове и идеје и погледе на друштво и религију.''Белешке о сестринству'' није посвећена и не односи се само на медицинске сестре већ на сваку жену, јер сам сматрала да се свака жена пре или касније, нађе одговорна за нечије здравље.''Белешке о болницама'' представља упутства за изградњу и уређење болница која су пратили људи широм света. Сматрала сам да је сестринство посебна професија, одвојена од медицине и да захтева другачију обуку. Школу коју сам отворила 1860-те, могле су уписати девојке са навршене 23 године, обука је трајала једну годину, или две, у зависности да ли неко жели да подучава наредну генерацију медицинских сестара. Фокус је био углавном на практичном раду јер сам сматрала да се најбоље учи уз постељу болничку. Ученице су биле обавезне да похађају наставу и неку од ваннаставних активности и да воде дневник праксе. Писала сам својим ученицама препоруке за посао након завршене школе и пратила сам њихов рад и након одласка. Сматрам да сам дала јединствен допринос у развоју не само сестринства, већ и статистике, епидемиологије, јавног здравља и друштвених наука. Ударила сам темеље томе како треба да изгледа медицинска сестра. Поносна сам на свој рад и дело и могу на миру да напустим овај свет, знајући да имам одговорне следбенице.

#ФлоренсНајтингејл