Наполеон Бонапарта

Док су се јакобинци и жирондинци међусобно клали и свађали, под параваном људских права, ја, Наполеон Бонапарта, сам био битке и освајао територије уједно и бранећи ову државу. Мењале су се власти деведесетих врло често а неких истинских промена ја нисам приметио. Само смрт и братоубилаштво, док нам се на границама гомилају непријатељи којих на крају ја морам да се решавам. Зато сам одлучио 1799. године да узмем национално питање у своје руке и водим ову напаћену државу. Војевао сам велике битке против Аустроугара, Енглеза, Руса и на бојном пољу ми није никада било равног(барем сам тада тако мислио).

Ја сам са позиције врховног конзула, па касније и цара, направио најјачу војну силу у Европи. Непријатељи су ми се покоравали пред ногама, прво у Пожуну, па Тилзиту, Шенбруну, више ни не памтим. У младости, признајем, био сам врло горд и свестан свог интелекта, помало егоцентричан. То се показало те страшне Зиме 1812-1813. године. Немавши више кога да покорим и победим у Европи осим Русије, ја сам кренуо са војском од пола милиона на територијално највећу државу света. Био сам сигуран у успех по леденим тундрама и смрзнутим језерима. Непријатеља сам одгурао далеко у унутрашњост и напослетку сам освојио и Москву. Опустелу, без живе душе и коре хлеба, спаљену до темеља, ја сам гледао тај огромни град као на победнички трофеј, док нисам схватио да сам први пут у каријери преварен. Страшан генерал беше тај Кутузов.

Остатак приче вероватно и сaми знате, и ето, сада пред смрт, изолован на неком острву коме не знам ни име ни место, животарим као последње псето.

#Наполеон