Живот узбудљив као шпијунски филм

Одлучио сам да изаберем и бавим се личношћу и делом овог великог државника и дипломате јер бих волео да мој живот буде узбудљив као његов који ми личи на шпијунски филм.

Моћне силе као што су Русија, Француска, Турска, Аустроугарска са једне стране и борба за власт великих и опасних домаћих владара са друге, и у свему томе млад човек који се упушта у опасне политичке игре. Гарашанин успева не само да сачува живот, остави траг у историји и доживи мирну старост на свом имању у Гроцкој, већ и остаје поштован након свих династичких преврата. Верујем да се са сплеткама, сујетом , претњама сусретао свакодневно али је све превазишао као победник. Тако бих ја волео да живим, борим се, и на крају оставим нешто вредно иза себе.

Илија Гарашанин је рођен у познатој трговачкој породици 16. јануара 1812. године и образовање је стицао у својој кући. Своју политичку и државничку партију шаха започео уласком у Књажевски совјет 1838. године који је деловао под будним оком кнеза Милоша. Он већ 1839. године добија чин пуковника. Одмах се упустио у велики подухват реорганизације државне управе, формирања гарнизонске војске и дао предлоге за доношење озбиљних војних закона. Иако је био одан динстији Обреновић, на прво место је ипак стављао државу и њено формирање. Након сукоба уставобранитеља са кнезом Михајлом , цела породица Гаршанин је била принуђена да напусти Србију. Браћа Лука и Илија су отишли у Видин а отац у Цариград. Илија је јасно показивао наклоност ка Француској и њеном уређењу али је исто тако био у сталном контакту са Русијом не би ли обезбедио подршку Србији са свих страна. Занимљиво је овде напоменути да се увек нашао неко од представника једне од великих сила да Илији помогне уколико би био у немилости владара. Једном приликом су то биле француске дипломате а потом руски конзул. Импресивно је балансирао у дипломатским круговима.

Као министар унутрашњих дела он је под својом надлежношћу имао не само полицију и војску већ и здравство, привреду и саобраћај. Залагао се за развијање администрације по угледу на западне земље али није одустајао од пароле да је ауторитет потребно одржати по сваку цену. Занимљиво је да је полицији дао право да кажњава батинама. У државном програму Књажевине Србије из 1844.године подржао је идеју да „књажево достојанство остане наследно ‟ јер је вероватно у томе видео вид стабилности који је био потребан Србији. То није значило да је избегавао сукобе са владарима. Сукобљавао се и са Михајлом Обреновићем и са Александром Карађорђевићем. Његова дипломатска вештина је посебно дошла до изражаја када је успео да издејствује одлазак муслимана из Ужица и Сокола и ограничи јурисдикцију Турске. Најзначајнија Гарашанинова улога је свакако у стварању „Начертанија‟ из 1844. године где се јасно види његов програм и идеја. Гарашанин је сматрао да је потребно створити снажну државу која се ослања на јаку војску и ефикасан чиновнички апарат. Он је и дао идеју о стварању велике заједничке државе која би најпре обухватала: Кнежевину Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору и Северну Албанију. Текст Грашаниновог “Начертанија” први пут је објавио историчар Миленко Вукићевић у часопису „Дјело“, 1906. године, под насловом „Програм спољње политике Илије Гарашанина на концу 1844.године“. Сматра се да је он први тако зачео идеју о будућој југословенској држави.

Колико је буран био период док је службовао и као министар и као председник владе говоре наредни подаци. Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је молио Гарашанина да га одведе Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је кнежев одлазак објавио као напуштање престола. Скупштина је огласила Карађорђевића за збаченог и успоставила династију Обреновић и то без знања Гарашанина. Он је знао да је за државу боље да избегне крвопролиће али и уплитање Аустроугарске и није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.

Када је кнез Михајло ступио на престо, постао је, и то на препоруку Русије 1861. године председник Министарског савета и министар иностраних послова. Радио је на склапању ратних савеза са Црном Гором и Грчком. Године 1867. је отпуштен. Постојале су гласине да је разлог за то дворско сплеткарење по ком је Гарашанин био против Михајлове женидбе са Катарином Константиновић. Приликом Михајлове погибије 1868.године допринео је одржавању присебности и реда.

Умро је 1874. године у Гроцкој на свом имању. На основу ових чињеница из његовог живота јасно је да је само изузетно мудар и храбар човек могао имати пријатеље на свим странама и успевати да оствари своје замисли које су увек биле у интересу Србије. Као што сам навео, вештина сналажења у та бурна времена и напредан дух је оно што чини живот какав бих ја волео да проживим.

#Гарашанин