Аграрна криза у Риму

Рођена сам у Риму. Отац ми је продавац жита, а мама је домаћица. Она је увек била код куће и чувала нас децу. Имам три старија брата и млађу сестру. Браћа су увек ишла са оцем да продају жито,неретко су долазили и робови имућних људи да купе жито. Мој отац је наследио од свог деде земљиште које је било веома плодно, поготово када је жито у питању.Због тога је мој отац био познат широм Рима. Лепо смо живели од тога што су они зарађивали. Све се променило када је дошла аграрна криза. Прво се отац разболео, не знам зашто, вероватно због старости или нечег другог. онако ми браћа ништа не говоре. Онда су људи престали да купују жито. Испрва смо мислили да је до нас, да жито не ваља.Било је то да су људи почели више да цене неке ликсузније намирнице, као мед, вино... Знала сам да је дошло тешко време, али нисам знала да је толико лоше док се моја браћа увече дошла кући вратили сво жито које су однели да продају.Тако је било и наредних дана. Једно јутро пробудили су ме гласови који су долазили из друге собе. Онако сањива видела сам браћу како се домунђавају и мајку како се дере на њих и говори им да не раде то. Нисам баш схватила о чему се ради. О томе сам размишљала цео дан. Све ми је било јасно када се најстарији брат увече вратио и рекао да је све сређено и показао мајци неки смотуљак који је после сакрио. Схватила сам да је био код зеленаша да позајми паре. Једино нисам разумела како ће да врати те паре ако нема никаквог посла. Барем је нешто било добро у том новцу. Нисмо морали да мислимо о храни и порезу неко време. Све је то било кратког даха. Један дан у кућу су ушла два огромна мушкарца и одвела негде браћу. Кад су се вратили имала сам утисак као да су се вратили са сахране. Стала сам иза ћошка да би чула шта причају родитељима. Само сам чула да су рекли да немамо ништа осим куће и да ћемо вероватно морати да одемо из града. Отрчала сам у собу и плакала, чини ми се целу ноћ. Некако сам заспала. Када сам устала сви су већ били спремни ,све наше стари су биле спаковане икао да је нешто недостајало. Брат ме је одвео у страну и рекао да нам је отац умро. Осетила сам велику тугу и бол, али није било времена за то.Требало је наћи посао и кућу у месту где никога не познајемо. Мислили смо да ће нам тамо бити боље, али није све као у бајкама. Живели смо на улици, просили, само док се не снађемо док неко не нађе неки посао. Желела сам да мислим да је то само привремено, али прерасло је у свакодневницу. Више се ни сећам ко је био болеснији и коме је било горе, знам само да ми је пред крај отац дошао у снове и рекао да је време да завршим ово, да се предам. То сам и учинила.

#Рим #сељак