Авантура која ми је променила живот

Неке снове никада није немогуће остварити, чак иако сте већ дубоко зашли у шесту деценију живота, као ја. Те 1531. године, узбуђен због свих открића која су се догодила у том периоду, почео сам много озбиљније да размишљам о авантури ка Јужној Америци. Код људи сам углавном наилазио на критике због својих година, подсмевали су се идеји да један педесетседмогодишњак жели да се опроба у авантури и то ни мање ни више него у, до тада не баш потпуно истражену, Јужну Америку. Нису ме превише дотицале те критике, тако да сам се одлучио да преузмем конкретније кораке ка остварењу свог сна.

Један од мојих добрих пријатеља, Пасквал де Андагоја, од урођеника је добио информације да у долини реке Пиру постоје земље богате златом. Као и скоро сваки човек жељан авантуре, ова чињеница је за мене била додатни стимуланс и може се рећи кључан мотив због ког сам пристао да, заједно са њим, кренем у тај предео Јужне Америке. За овај подухват, нису само два човека била довољна. Познавајући сам врх војног одсека своје земље, затражио сам најбоље војнике, у замену за одређен део потенцијалног блага. Са задовољством су ми уступили своје најбоље војнике. Пасквалов задатак је био да обезбеди бродове уз помоћ којих ћемо се упутити на југ.

Путујући ка нашој дестинацији, сазнали смо неке ствари о народу који је живео на том подручју. Наиме, знали смо да ћемо се упустити у борбу око свог тог богатства, али нисмо знали да тај народ броји и десетине милиона становника, за шта смо опрежношћу војника, били спремни најсавременијим оружјем. Те информације нам је рекао Андагоја, који се на велику жалост свих разболео и морао да се врати у домовину. Узбуђење је све више расло, а врхунац је била чињеница да се народ на том подручју храни златним есцајгом. Тада је, путујући кроз доста тежак терен, у главама свих нас, а било нас је двестотинак, злато била једина мисао. Такође смо сазнали име тог народа, које је гласило – Инке.

Покоравање Инка је трајало чак 4 године, сматрао сам после доста исцрпних борби са противником, чије наоружање није било глaвни проблем, већ бројност, да кључ успеха лежи у заробљавању њиховог владара, што нам је пошло од руке. Инке су биле на ивици покоравања тада, а злато надохват руке. Често се причало у долини целе реке како смо ми Европљани бесмртни и како не постоји начин да нас униште. После овог освајања, био сам поносан на све војнике који су кроз све четири године издржали све напоре и сасвим заслужено дошли до злата. Инки више није било, тако да сам, саветујући се са осталима, одлучио да останем на овом подручју и учиним га колонијом моје домовине. Злата је било довољно за све у Шпанији, почевши од људи који су нам обезбедили средства и војнике, преко краља, до народа који је такође добио један незанемарљив део.

А ја сам, оставши у држави коју сам назвао Перу, на обали Атланског океана, основао град по имену Лима, град који сам учинио престоницом и град који је био отворен за све Шпанце који желе да га посете или да живе тамо.

#освајачи #Пизаро