Жaк-Луј Давид

Ове школске године, учећи историју многобројних земаља, сусретао сам се са именима познатих и моћних владара, морепловаца, војсковођа, револуционара и многих других. Међутим, човек чији бих живот најрадије проживео не спада у то изобиље особа које су утицале на ток историје. Жак-Луј Давид је био утицајан француски сликар, а уједно и најталентованији представник неокласицизма, што је један од разлога зашто бих њега изабрао. Било би сјајно имати прилику да будем талентован за сликање и развијам тај дар. Друго, живео је и стварао током три различита периода Француске које бих волео да окусим – доба пропадања под Лујем XV и XVI, период револуције и Наполеонове владавине. Поред тога, имао бих прилику да боравим у Низоземској, коју бих такође волео да доживим у том времену. Због свега наведеног, Давидов живот ме је инспирисао да се умом на тренутак преселим у турбулентна времена и саставим одломке из дневника овог сналажљивог генија.

14. септембар 1779.

Јозеф и Антон имају право. Рококо је исувише префињен, млак, површан и раскошно обојен доколицом и неозбиљношћу. Време је да се заврши владавина орнамента. Након што ме је Антон навео да изучим Винкелманову Историју древне уметности, одлучио сам да боље упознам антику у новооткривеним рушевинама Помпеје. Град који је замрзнут у времену у ком је његов живот угашен ватром, пружа ми прилику да изблиза искусим уметност коју планирам да оживим на нов, рационалан и једноставан начин. Ископавања нису далеко одмакла, али се ради пуном паром. Могу само да замишљам колико ћу надахнућа добити са откривањем нових делова града. Имам осећај да би требало да посетим и Херкуланеум иако сам добио понуду од пољског грофа Станислава Потоцког да му насликам портрет. Мислим да ће господин морати да причека.

2. новембар 1789.

Ми смо веома борбен народ. Поносан сам што смо успели да се супротставимо тиранину који влада државом, његовој војсци и племству којима одговара да нам пију крв и живе безбрижно. Имам непријатан осећај да борба није готова иако је укинут феудализам и донесена Декларација, али без борбе неће бити ни промене. Ако желимо да завршимо тренутно мизерно стање друштва и покажемо им да нам је доста патње, треба да уложимо надљудски труд. То је циљ вредан чак и људских жртви. То се наравно не односи на мене пошто је народу потребан духовни вођа. Сматрам да су моји антички призори до сада пружили доста снаге и подстицаја обесправљенима, а сада су им још потребнији. То право да наставим да помажем, двор је покушао да ми одузме забраном излагања мојих дела Портрет брачног пара Лавоазје и Ликтори доносе Бруту тела његових синова како не бих узрујао народ, што већ јесам, тако да не разумем зашто су пацови забринути. Трећи сталеж је побеснео кад је о томе прочитао у новинама и издејствовао да дозволе приказивање Портрета у Салону. Народ је свестан да приказује вредности које су потребне у овом тешком периоду – вредности које пропагира Јакобински клуб. Њега предводи Максимилијан Робеспјер, човек који такође тежи да постане духовни вођа народа. Упознавши се са неким од мојих дела, позвао ме је да се учланим у партију и подржим промене. Узбуђен сам!

13. јул 1793.

Десило се нешто неочекивано. Жан-Пол Мара је убијен. Док је у кади, као и обично, састављао листу непријатеља револуције којима је требало да се суди, једна дивља бестидница га је избола ножем. Шарлот Корде је платила за то главом, али то неће вратити мог драгог пријатеља. Катастрофа. Барем је Макс сада на опрезу тако да не постоји шанса да он исто тако заврши. Многи који су ван себе ми говоре да треба да се усредсредим на величање човека који је то заслужио својим делима. То ћу урадити како бих овековечио његову тужну судбину.

30. мај 1795.

Не могу да верујем да су Робеспјера погубили, а мене опет ухапсили! Ово је бесмислено. Да ли је нормално убијати и затварати храбре људе који су помогли друштву? Није ми жао што сам у Конвенту гласао за убиство краља пошто је то заслужио. То се не може сматрати злочином. Штавише, драго ми је што сам један од Јакобинаца који су уништили стари поредак. Једино што ме сада спречава да полудим је дозвола да пишем и сликам у тамници. Тешко ми је да се поново навикнем на ову средину иако се осећам свеже и орно. Време је веома пријатно и улива енергију. Договрио сам се са тамничаром да ме ослободи ако насликам његов портрет. Мислим да ће то бити најбрже насликан портрет у историји уметности. Супруга ме је јуче посетила чим је сазнала да сам поново овде завршио. Њена оданост и брига немају границе од како смо се упознали. Невероватна је жена. Разговарајући са њом, пала ми је на памет одлична идеја. Када будем завршио портрет оног мајмуна, на платну ћу покушати да представим интервенцију Сабињанки које су покушале да зауставе сукоб између Римљана и Сабињана. Та композиција ће такође бити у част моје предивне супруге. Надам се да ће ова слика такође имати утицаја на народ, пошто је прекопотребно да се поново ујединимо након немира.

2. јул 1800.

До краја прошле године нисам био сигуран какво мишљење Бонапарта има о мени, мом раду и таленту, иако сам знао да ме цени као уметника. У новембру је извршио државни удар, преузео власт, а затим ми понудио да му насликам портрет. Међутим, рекао је да прво сачекам да пређе Алпе са војском и победи Италију, па тек онда да га величам. Десило се и то у јуну, код Маренга. Он, чини ми се, никада не сумња у своје могућности. Кад је требало да почнем да радим, очекивао сам да ће да седне, али није хтео. Рекао је да мрзи да седи и да та слика треба да буде огледало његовог карактера, а не физичког изгледа. Веома ценим Наполеона, али не сматрам да ће исто мишљење народ имати о њему ако га представим на мули у планини, као што жели. То није нимало величанствено. Требало би да попричам са њим о томе. Сигурно би изгледао достојанственије и победоносно на снажном, ватреном коњу, у некој насељеној средини. Такође је невероватно неразумно то што жели још три реплике! То још нисам доживео. Шта он мисли да сам ја? Да ли су Микеланђело, Рембрант и Да Винчи неким чудом још увек живи и вољни да ми помогну пошто имају времена на претек? Мислим да не... Остаћу прибран. Ипак ми каријера напредује више него икад. Не би требало да се буним.

16. јануар 1823.

Прођоше сва та бујна доба као трач кроз село. Ова стара и оштећена фацијална експресија више нема снаге и воље да претапа идеје у вечите, непокретне, али вредне ентитете. Моја душа након ове композиције више неће користити четкице, оловке и боје за своје разговоре са друштвом. Човек треба да зна да се заустави. Време и промене су ме прегазили. Баш због тога што је ово моје последње дело, желим да себе надмашим и учиним да буде запањујуће квалитетно. Све Музе сам позвао у помоћ, иако ми нису потребне. За сваки случај. Никад се не зна када инспирација може човека да изневери. Цвркут птица и жуборење воде у потоку су ме подсетили да више нисам у бучном Паризу. Села Низоземске пружају сав мир који је потребан уметничкој души, и више од тога. Треба да се вратим свом последњем делу, последњем доказу. То звучи тужно, али музе и четкице су нестрпљиве.