Гиљотина

Названа по лекару, који је само хтео хуманији начин за кажњавање смрћу (није као да има неке разлике), уместо секире осмислили су мене и ставили ме на сцену. Ако се питате шта је та ”сцена”, одговор ћете добити у две речи: Француска револуција.

Вероватно се питате како један предмет може знати било шта од овога, но, када бисте укључили машту, схватили бисте да заправо предмети, зидови и те такозване неживе ствари чују и виде највише ствари.

За време те чувене револуције, која је настала да би променила неке ствари, баш као и ја, била сам толико популарна и страшна међу људима, да се свуда око трга и пијаца причало о мени. У периоду терора сваки шум о било чему што се није поклапало са размишљањима вођа те револуције, омогућавало је људима кратко али јако значајно дружење са мном. Када боље размислим, да, размислим, колико год то сулудо звучало долазећи од једног предмета или извршиоца како ја волим за себе да кажем. У својој каријери, уочила сам разне емоције помешане са страхом. Разне мисли су тим бићима прошле кроз главу док су клецали чекајући да се вероватно пробуде и схвате да је то само ноћна мора наметнута од строгих правила револуционара.

Вероватно сте због неких одрежених речи помислили да сам сурова? Што је, могу слободно рећи, напредак, јер уколико наставимо са овом кратком причом, све мање ћете ме посматрати као предмет а све више особина ћете ми приписивати. Колико је моја маленкост могла приметити, имало је разлике између људи са којима сам провела те њихове последње моменте. Постојали су ти ”битни” људи, пуни храбрости и суровости, који су свакодневно уливали страхопоштовање у људе, срећом ја нисам била сматрана ”људом”, с тога нисам осећала потребу да поштујем ту врсту људи. Са друге стране, постојали су ти обични грађани без икакве титуле, који су свакодневно били довођени у броју, пуни страха, туге и беса. Вероватно нису нигде ни забележени именом и презименом, вероватно су само споменути у виду броја. Што се оних са титулом тиче, звучним именом и презименом које се чуло у сваком ћошку на пијаци, због чијег имена су ти обични грађани осуђивани на дружење са мном.

Марија Антоанета, рецимо, оставила је позитиван утисак. Жена краља Луја, наизглед размажена и немарна, жена која се често досађивала и која је често била тема грађана који пролазе тргом. Међутим, када је дошло време њеног погубљења, било је другачије. То подне када је погубљена, довезли су је одсечене косе, уморну од вероватно тамнице у којој је боравила. Што се њених емоција тиче, била је храбрија него хиљаде великих имена и мушкараца. Наиме, приближавала ми се уздигнуте главе, након што је свештенику на његово ”Сада је време, мадам, да будете храбри.” Одговорила са ”Храброст? У тренутку када ће сваки мој проблем нестати? Сигурна сам да ме неће напустити.”. То је било једно такозвано пријатно изненађење. Једно непријатно изненађење је био дан када је срце револуције погубљено, тачније Максимилијан Робеспјер.

Његово лице ми је врло познато. Човек који је једним замахом руке одузимао људима животе као да су ништа. Човек који није имао ништа, па човек који је имао све и на крају човек који долази до мене док му се руља смеје. Све у истој особи. Морам признати да је и мени било смешно, јер је било апсолутно иронично, овај дан, он и његов живот који ћу баш ја узети.

Вероватно очекујете неку причу о херојству у последњим минутима живота чувеног Максимилијана Робеспјера, али заправо имам више храбријих прича за малу децу него што имам за њега. Одећа поцепана, прљава, обливен знојем и смрадом, то више није био човек, то више није био ни део човека, то је била једна уплакана олупина која се сетила свих својих грехова у последњем тренутку. Нисам никад успела да разазнам његово мумлање које сам чула, али волим да мислим да се молио Богу за опроштај. И тако, једним ударцом сечива, једном главом мање на свету, завршен је славни и чувени период Француске револуције. Хах, ко би рекао да је само то било потребно?

Имам само једно размишљање за крај. Од пар филозофа који су дискутовали о новом правцу, реализму, па све до мора крви које је протекло улицама Француске, не могу а да се не запитам да ли је ово добро или лоше? Да ли је заиста све ово било неопходно да би се постигло нешто овом револуцијом? Или је неки вођа само желео да осети праву моћ тиме што држи животе сваког мушкарца, жене и бебе у шаци? Мада, шта ја знам, ја сам само предмет.

#Францускареволуција