Туђа похлепа

Започео бих изјављивањем свог имена,али оно не постоји. Тачније постојало је неко време, од оног дана када ме је мајка погледала по први пут и трајало је све док нисам постао играчка. Моја прича се никада неће знати, никада се неће певати песме о мени, исто као да никада нисам постојао, а постојао сам. Постојао сам хиљадама и хиљадама година заправо,учествовао у сваком рату,од Цезара па до Хитлера,погодили сте,ја сам војник. Једна реч, шест слова кажете? Да ли је то све? Мени нису рекли тако,мени су рекли да сам заштитник царства,краљевства,монархије. Мени су рекли да је наша земља једина неискварена,а све остале су непријатељи како год се окрене јер увек ће постојати разлике између свих нас. Рекли су да ако будем ратовао за своју земљу Бог ће опростити све грехе,наградиће ме,бићу срећан,а ако погинем,погинуо сам за своју државу,за свог краља,за свог Бога и бићу у рају. Смешан сам, заправо сви смо смешни. Одлазимо из наших топлих домова, остављајући за собом уплакане жене и децу, са неискреним храбрим осмехом и последње збогом у виду реченице „Вратиће се твој муж победник, не брини се!”. А у следећем сценарију обично будем ја како умирем, са урезаним сликама како ми силују жену и кољу децу у памћење.

Међутим, све то, укључујући чак и моју смрт, није могло да се мери са мојим мислима пре него што сам последњи пут затворио очи. Те мисли су биле мисли спознаје свега. Похлепа заправо има две ноге, две руке, главу, уста... Мој владар, мој Бог, је ходајућа похлепа. Мислио сам да ме више ништа неће изненадити до тог тренутка. Видео сам и служио свакакве владаре, неспособног Луја XVI и превише амбициозног Наполеона у Француској, Крваву Мери која је итекако заслужила свој надимак у Енглеској, па све до Србије и Русије, братских држава, наводно, против Турске, Сулејман коме смрт није била страна, јер да јесте не би био толики чувени владар и Карађорђе, обожаван од стране народа, можда превише добар или лаковеран чим га је задесила онаква смрт. Да, видео сам све, заиста, али никада нисам дозволио себи да поверујем да на овом свету постоји нека потпуно мрачна душа, која не преза ни од чега да би добила оно што жели. Један празноглави, сиромашни сељак сам ја био да вам кажем. Знате, ми смо имали страшне легенде за страшна чудовишта, али оно што ми никада заправо није пало на памет је управо то да су сва та страшна чудовишта били људи. И тако, док сам лежао у блату и прљавштини, гледао реку крви која излази из мене, сам схватио да сам највећи дар на планети, живот, бацио као згужван папир за краља и краљицу који су желели моћ и све што иде уз то. Никада заправо није ни постојао ниједан други разлог, а самим тим вероватно и Бог. Милиони живота угашени да би један човек имао испуњен сваки хир. Вероватно није ни трепнуо. Седео је у свом двору, док му је хорда људи доносила све што жели и чекао да неко други обави прљави посао уместо њега, јер он је плаве крви, он је Бог на земљи, тако је било раније, биће и касније. Погинуо сам за свог краља мислећи да су његови органи вреднији, његова лепота и памет већа, његова појава магична а заправо смо иста крв са истим прецима, само што је један од нас имао могућност да изражава хирове и изузетно убедљив говор.

Ја сам обичан човек, који је извршавао улогу војника, погинуо сам за тебе, твој дом се сада налази тамо где је мој некада био и где су моје кости, моја крв тече твојим венама а ти никада нећеш знати јер историју пишу победници.

#војник