Сулин помоћник

Као дечак имао сам прилику да упознам Корнелија Сулу. Дружио се са мном иако је био шест година старији од мене. Приметио сам да се понашао племенито иако је његов отац био сиромашан. У тренутку када је изгубио мајку, његов отац је донео одлуку да се поново ожени, овај пут богатом племкињом сумњивијег морала. Сула је почео да се мења, ОНА га је мењала. Полако смо престали да се дружимо и гледао сам како одраста. Слушао сам о њему приче о блудничењу и расипништву у које нисам желео да поверујем.

Какве год да су биле гласине, чињеница је да је Сула био одличан војсковођа. Побеђивао је у биткама, пратила га је срећа и војници су га волели и поштовали. Себи је због тога, помало гордо, наденуо име Срећни војсковођа.

Оженио се млађом ћерком Гаја Јулија Цезара, док је његовом старијом ћерком већ био ожењен Гај Марије. Надао сам се да ће брак на њега имати позитиван утицај, међутим, ускоро су наступили обрачуни са Маријем.

На моје изненађење, Сула ме је у једном тренутку позвао да будем његов помоћник. Прихватио сам јер сам се надао да могу да вратим оног Сулу којег сам ја познавао, али и јер сам се плашио последица које би уследиле уколико одбијем. Када сам био са њим на Марсовом пољу и био сведок убијања толико људи, и ја сам почео да верујем да је особа за коју сам се надао да још увек постоји, одавно изгубљена.

Путовао сам с њим изван Рима када је изабран interrex. Видео сам напредовање његовог лудила и како води суманут и раскалашан живот. Све је страственије говорио о томе како је Риму потребно да он постане диктатор. Коначно, једног дана ми је заповедио да пошаљем писмо Флаку у којем му сугерише како би било мудро да прогласи Сулу за диктатора. Како се то и остварило, све чешће је причао о својој дужности да спроведе болне реформе које су неопходне како би се Риму вратио стари сјај, па и за добробит човечанства; сматрао је себе мучеником и спаситељем.

Године су пролазиле и он се само дубље завлачио у илузију света који је створио у својој глави, а ја сам се питао зашто сам још увек овде, зашто ме задржава поред себе и како то да сам још увек жив.

Као старији човек, већ је видео да му је најмудрије да се повуче и мирно проведе остатак живота; па, толико мирно колико је било могуће за особу попут њега. Одрекао се диктатуре у Риму и преселио се у Куму, а мени се захвалио на свему и рекао да сам и ја заслужио свој мир и дао ми имање на којем могу да проведем старост. Одселио сам се тамо и провео годину дана готово без икаквог контакта с њим, када сам добио позив да га посетим јер сам му био потребан. Када сам га видео, учинило ми се да је за тих годину дана остарио десет година. Испричао ми је да је сањао како му се крај ближи и да је то и сам већ осећао. Затражио је да будем уз њега док пише свој тестамент. После тога испричао ми је какву сахрану жели, да буде достојно испраћен као Срећни војсковођа. На крају је доста причао о детињству и о заједничким сећањима. Упркос мојем веровању да је онај стари пријатељ заувек изгубљен, трачак те особе је и даље постојао и тада је дошао на површину. Три дана касније Сула је умро. Постарао сам се да његова сахрана буде онаква какву је желео и, са осећањем велике празнине, вратио сам се на своје имање.

Сада, седам година касније, осећам да је и мени крај близу. Нисам сигуран како ће Сула бити упамћен, али сматрам да је битно да се знају обе стране његове крајње компликоване личности.

#Рим