Свадба Европе и Азије

Рођена сам у Ису, 434. године (342. п.н.е.), за време тираније Дарија III. Нисам ни сањала да ће доћи дан када овом земљом више неће владати такво стање, а камоли да ће један човек успету да успостави мир. Цар Александар III Македонски. Човек његове мудрости, лепоте и става се никада више неће родити. Само ме је био страх да ће га присталице друкчијег мишљења онемогућити у даљем развоју овог огромног царства.

Као ћерка имућнијег Персијског становника, удата сам за Грка на највећој и налепшој свадби икада. Мој муж, Демон - војник, који је пропутовао читав свет са царом Александром, ми је причао о култури и лепоти других народа на које су наилазили током похода. Никада нисам видела човека који више воли уметност него он. Сликао ми је и цртао данима пределе и људе које је видео. Причао ми је о граду у коме је живео док није кренуо на поход, Пели, али највише је волео Атину, у којој је живео као дечак. Фасцинирала ме је политичка историја тог полиса, као и њени уметници и филозофи.

После свадбе, Демон и ја смо се преселили у Александрију. Пошто је цар планирао нове походе, а његови ратници су морали бити одморни за нова освајања. Ту смо заједно радили у Музеону, помагали смо ученим људима у њиховим истраживањима, читали смо у библиотеци и уживали у животу какав нам је подарен.

Када је цар умро, мој муж је пожурио у Вавилон, где су га задужили да чува цареву прву жену, Роксану и његовог наследника, Александра IV. Нажалост, он је погинуио вршећи своју дужност, а како нико није знао где је живео до цареве смрти, могу да останем у овом граду без бриге за сопствени живот.

/..../

Никада нисам веровала да могу жалити због распада царства. Крв се може осетити у ваздуху. Страх је свакодневница. Више живим у Музеону него ван њега. Добар пријатељ мог покојног мужа, Андрогеј, ми је рекао да нису одустали од истраживања о његовој породици. Не бих желела да оставим Александрију, овде сам провела најлепше дане свог живота. Она је оличење цара и његове величине. Андрогеј ми је понудио да побегнем са њим у Атину, што намеравам и да урадим. Ако ме буду пронашли овде, знајући ко сам, лако могу завршити као Демон, а пошто сам у прилици да живим у граду који је он толико волео, тим боље.

/.../

Атина је заиста предиван полис, понела сам неколицину Демонових радова са собом и могу рећи да их је приказао веродостојно. Само што ни овде није мир. Овде је још горе. Хелени желе да се ослободе Македонске власти, желе своју самосталност. Људи су незадовољни, причају о устанцима, нема простора за даље развијање науке и уметности. Непрестано желим да се вратим у Александрију, али сумњам да бих била срећна. Андрогеј ми је предложио да побегнем у Македонију, тамо није толико лоше стање, колико он цени. Размишљала сам о томе и одлучила да одем. Када сам донела ту одлуку осетила сам мирис Музеона. Не знам зашто, али сам се препала, кренула сам да размишљам да ипак не одем, да останем макар још један дан, што је крајње чудно и будаласто. Ипак идем, у Пелу, да видим оно што је Демон видео.

На путу за Пелу сам се разболела од болести којој нема лека, своје последње дане проводим гледајући оно што је Демон оставио заувек за собом. Овде сам пронашла његову сестру и мајку, јадне жене, никада нису откриле шта им је било са братом и сином. Одлучила сам да им оставим све његове цртеже и слике, да макар имају толико од њега.

Умирем у тридесетој години свог живота, у кући где је живео Демон, човек којег сам волела.

#АлександарМакедонски #Македонија #хеленизам