Исповест једног римског сенаторa

Моје име је Марко Корнелије. Рођен сам 120 год. пре нове ере у Римској републици. Рим је мој град, снажан и леп. Моја држава је моћна република, са великом војном силом, јаким државним устројством и беспрекорним законима. Поносан сам јер ја учествујем у њеној моћи, јер сам као потомак богате патрицијске породице члан Сената, највећег управног тела државе.

Свој живот посветио сам Риму и доношењу закона који ће га учинити снажнијем. Зато презирем корупцију и зеленаштво. Новац прикупљен од пореза мора бити правилно коришћен и усмераван на јачање римске војске и инфраструктуре. Подржавао сам Сулу у његовим војним походима који су требали да очувају наше царство и спрече понтског краља Митридата да освоји грчке земље. Сула се као победник вратио у Рим, страх су почеле да стварају његове проскрипције које уносиле немир и у моје мисли, јер сам осећао да ће многи угледни људи страдати због политике и супротних убеђења. Био сам против тога да своје богатство увећавам на туђој несрећи као што су многе Сулине присталице урадиле, па ипак сам постао члан његовог новог сената, са жељом да радим у интересу Рима.

Често сам био поред овог човека који је себе прогласио дикататором, поучен искуством да се нешто може очувати само чврстом руком и војничком дициплином, па стога сматрам успехом то што сам могао да му укажем на то да Рим припада римском народу који је за њега крварио, и својим га рукама хранио. Сула је слабио и својом вољом и физичком снагом. Није ме изненадила његова намера да се повуче и власт преда народу, јер сам осећао да га сопствени грехови изједају. 79. год. пре нове ере, осећало се да Рим очекују немири. Цицерон је обећавао мир и спокојство народу. Робова је било све више и сматрао сам да њихов број треба смањити јер је обичан народ тешко зарађивао за живот.

Политички окршају и даље трају, стари чланови сената у Гају Јулију виде озбиљну претњу. Сматрам да се треба борити против његове самовоље и нагле природе. По ходницима се шушка о завери, ових дана очекујем да неко отворено о томе проговори и пита ме за став. Цезар све више гуши власт сената. Прозива нас за корупцију и неосновано богаћење, похлепу и самовољу. Ја сматрам да је то само изговор да би се поново успоставила диктатура и неограничена моћ једног човека. Да ли спроводим народну вољу ако станем на страну завереника? Знам да су људи огорчени јер је Цезар отишао предалеко у нарушавању републиканског поретка. Одлука је донета, размишљам о његовој крви на мом бодежу и налазим оправдање у томе, да је то победа за републику. Октавијану је свега осамнаест година, а ја сам у дубокој старости, Рим ће живети и без мене, храбар, постојан, изграђен на крвљу римског народа и храбрих војсковођа.

Пред очима ми је још један сукоб у вечитом Риму, али ја више немам утицаја на њега , док склапам очи питам се да ли ће моја улога у историји бити велика или срамна.

#Рим