Римска племкиња Ана Ливија

Лежим у кревету са својих 65. Година и размишљам о протеклом животу... Пред очима видим слике мог детињства и града у коме сам се родила.

Рођена сам у Виминацијуму 60. г.н.е. Памтим велелепне форуме у граду, на којима се окупљао народ којима су се обраћали конзули и други магистрати, како би им изнели своје закључке или текуће проблеме. Ту на форуму су се окупљали познаници, пријатељи, који би разговарали о свакодневним проблемима или о неким политичким питањима. У то време се Нероновој владавини наслућивао крај а Вестазијан га је наследио. Мој отац, Марко Ливије, био је војсковођа. Посебно се сећам једног од његових победничких тријумфа, када се са војском вратио у град, прошао кроз славолук спроводећи плен: заробљенике – будуће робове и гладијаторе. Народ се окупио у великом броју. Обасипали су цвећем победничку колону и клицали мом оцу. Била сам веома поносна у том тренутку.

Мој отац је био храбар и суров војсковођа али нежан отац и брижан супруг. Није правио разлику између мене и мог брата Марка Ливија Октавија.

Кућа у којој смо живели била је веома раскошна. Имала је осам соба. У средини се налазио атријум који је био велики и светао, украшен прелепим цвећем. Библиотека мог оца је била пуна књига којима сам несметано могла да приђем само уз дозволу оца или искористим прилику када је он био на путу. У кући смо имали и купатило тако да нисмо имали потребу да идемо у терме. У једној соби, која се налазила до очеве библиотеке, чували смо портрете – бисте наших предака. Често ми је отац причао занимљиве приче о њиховом животу.

У нашем животу били су присутни и робови којих није било много али је свако од њих имао своје задужење. Неки су се бринули о имању, кући, храни, док је Артемидије имао задужење да брине о мом и братовом образовању. Давао нам је лекције из реторике, математике, филозофије,... Поред нашег образовања, бринуо се и о новчаним приходима и трошковима у кући по одобрењу нашег оца. Често је са мојим оцем седео у библиотеци где су водили занимљиве разговоре о филозофији и историји. У једном моменту, не сећам се тачно које године, мој отац га је ослободио ропства али је он тражио дозволу мог оца да остане код нас, што му је и било допуштено. Са нама је остао до краја свог живота.

Устајали смо веома рано, припремали се за нов дан. Оцу и брату је било потребно веома мало времена, мало умивања, облачење тоге, и већ су били спремни за почетак дана. Док је мени и мајци било потребно много више времена. Када је био код куће, мој отац би све послове везане за управљање имањем завршавао до 15.00 часова, након чега би одлазио на форум, где би се видео са својим пријатељима или освежавао у купатилу и припремао за вечерње гозбе које су припремане у нашем дому. Када није било забава, на спавање се одлазило веома рано, чини ми се одмах након заласка сунца.

То време је остало у мом сећању као период велике среће и задовољства...

Са братом сам се често играла лоптом, обручевима, зглавцима, све док ми отац није донео са једног од похода дрвену лутку са лицем од слоноваче. Била је прелепа! У мојој соби је заузимала почасно место. Често сам се играла њоме све док нисам постала пунолетна ( са својих 14. година), када сам лутку посветила богињи Дијани (богињи младости и девојаштва).

У Виминацијуму је постојала и јавна школа коју сам на инсистирање мог оца похађала заједно са братом. Поред одласка у школу где смо учили грчки, латински језик,..., присуствовали смо и религијским светковинама на којима сам певала у хору. Наше заједничко образовање је трајало све до његове 16. године. Тада је, сећам се, први пут обријао своју браду, обукао тогу и са оцем отишао на форум где га је он поносно представио. Био је прелеп. Умео је предивно да говори и да увери саговорнике у исправност свог мишљења а морам признати да ни у математици није заостајао. Своју каријеру је започео службовањем у војсци код војсковође Дионисијуса Максимуса, татиног доброг пријатеља. Ту је стекао своја основна војна знања.

За време очевих одсуствовања од куће, мајка је преузимала бригу о домаћинству, водила је бригу о нама, о робовима и имању. То време је користила да ме научи свему што зна о вођењу домаћинства у шта је спадало и умеће ткања. Од раног детињства ми је усађивала свест о томе како да постанем добра супруга и мајка. То исто знање сам и сама пренела својој деци јер је то део наше традиције. Поред вођења домаћинства, учила ме је и о неопходности очувања и неге тела и коришћења козметике. Научила ме како да одаберем праву одећу за себе, које материјале да користим, како да се нашминкам, како да одаберем прави накит...

Ех, кад се само сетим... Највише сам волела да носим тунике и преко њих беле дугачке хаљине са копчама на раменима и појасом око струка. Свој изглед сам побољшавала стављањем одговарајућих наруквица, огрлица, прстења и минђуша од смарагда, аквамарина или опала. Често сам бирала и хаљине које су на себи имале украсе од бисера и уз које није требало додавати превише накита... Богови су ми сведоци да сам уживала у лепом облачењу... Сваког јутра сам устајала веома рано како бих могла да одаберем праву хаљину коју ћу носити тог дана, затим се умити и нашминкати... Лице сам избељивала кредом или арсеником, очи исцртавала оловом, а да би ми образи били што лепши, користила сам руж... Ипак, најдуже времена сам посвећивала прављењу фризуре. Сви су ми говорили да сам веома лепа.

Отац ме је удао са непуних 19.година што се сматра касном удајом. Није журио. Тражио је праву прилику за мене. За мог мужа је одабрао сина конзула који је пред собом имао сјајну политичку каријеру. У почетку ми се није допао али сада сам захвална свом оцу на избору, јер када се осврнем на свој живот, видим да је мој брак био веома добар. Живот са политичарем није био увек лак али ни мојој мајци није било лако у браку са војсковођом. Добили смо четворо деце, њих троје живе у Риму а најмлађи је остао на имању посвећен даљем напретку наше породице. У међувремену, и моја деца су постала родитељи. И они своју децу такође, васпитавају, школују и образују у духу наше римске традиције.

Кроз мисли ми прелећу слике моје деце, мојих унука, родитеља, брата,... Уморна сам... Задовољна сам својим животом... Видим супруга и родитеље како ме дозивају... Моји богови су одредили дан моје смрти а ја се томе радујем и препуштам њиховој вољи. Спава ми се... Не осећам више ништа, само видим испружену руку мога мужа који је дошао по мене да ме поведе са собом на онај други свет. Одлазим.

#Рим