Јешћемо кад стигнемо и кад одобре

16. август 1807. путујући запрегом док полако свиће...

Цело друштво, соколе мој и свако понаособ, кад се не управља по здравоме разуму и мудрим саветима, по нужди се мора, злопатити и пропадати.Ниси ни свестан шта вучеш са собом, на себи. Де де... миран! Миришеш ти своје, ал` ржеш на туђе!

Ко зна какву ја данас судбину изазивам носећи ово са собом... Ух. Дал` се ово туђинско тло помера злокобно или моје руке попуштају под теретом овог комада Запада. Овај џак је тежак колико је и вредан и зато, разуме мој, терај ме да издржим. У земљи мојој вући ћу и веће џакове овог јестивог злата, само да прихвате хранити се кромпиром. Младеж треба навикавати на добро, од тога све зависи. Доста је свима нама аманског, локумског и баклавског јести. Не кажем, укусно је и то, али нису моји људи ништавни да учитељев рад за ситно сматрају. Донеће мирис даљина то поврће, народу ће дати снагу у рукама и енергију да битке воде, а женама ће бити укусна новотарија. Ух...

Стрепим само хоће ли се вожду свидети ово западњачко чудо, јер ми смо људи слични птицама које се увек у истим мрежама хватају и опет неће да слушају. Када би људи увек исти остајали, никада ниједан народ не би се побољшао ни просветио. Боже, подај снагу мом соколу, а мени мудрост да се Београд не затресе гласно ,,Доситеју, шта је ово?ˮ Стижемо соколе, стижемо...

#Доситеј #Србија