Сто осамдесет пет метара

Моји родитељи из реда плебејаца су жељно ишчекивали рођење девојчице. Имали су три сина када сам се ја родила, на лето 694. године п.н.е. у Атини. Најстарији син се звао Викентије и тада је имао 10 година, средњи син је био Дарије (имао је 5 година), a најмлађи Евгеније (2 године). Дали су ми име Ирида, што значи брзонога гласница богова.

Имала сам пуно енергије још као беба. Ту енергију сам испољавала кроз плач и љутњу. Још од малена сам била самостална, радознала и немирног духа. Када бих направила неки проблем, родитељима је било тешко да ме стигну, јер сам била јако брза. Са дванаест година сам се заинтересовала за спорт. Мој најстарији брат је освојио прво место на Олимпијским играма и тада сам одлучила да ћу и ја једног дана да пођем његовим стопама. На Олимпијским играма су учествовали мушкарци, а жене нису биле пожељне као посетиоци, а камоли као учесници. Зато се сваке године пре Олимпијских игара одржавало посебно такмичење само за неудате жене - Херине игре.

Евгеније је такође био спретан и захваљујући томе могли смо заједно да вежбамо, одмеравамо снагу, бацамо диск и трчимо. Он је био издржљив и могао је дуже да трчи од мене, док сам ја била боља на кратким стазама. Трудили смо се да измеримо отприлике 185 метара колико је било потребно за такмичење у чему сам ја била далеко боља од њега. Дужу стазу од 4.420 метара сам препуштала њему.

Када сам напунила 18 година (676. године - 100 година после одржаних првих Олимпијских игара), пријавила сам се на Херине игре. То је био посебан догађај за целу моју породицу. Били су поносни на Викентијев успех, а ни мене нису спутавали да остварим своје снове. Поред мене Атину су представљале још пет девојака и учествовали су сви грчки полиси са својим представницама. Није ме бринуло то што су све девојке биле јаче од мене, а чак ни то што су гледаоци унапред имали свог фаворита - Никту из Коринта. Желела сам да победим, зато што сам знала да сам најбоља. Трећа дисциплина је било трчање на кратке стазе у коме је учествовала и Никта. Никада нећу заборавити тренутак када сам је престигла, издржала до краја трке и схватила да сам победила. Сви су били изненађени, али су ме испратили огромним аплаузом. Мршава и дугонога Ирида је оставила "далеко иза себе" Никту!

Други победнички венац од маслина, који је био мањи, ставили смо поред Викентијевог. Наставила сам да вежбам и желела сам да поново учествујем на играма, али сам у међувремену срела љубав свог живота. Необично, да ли је то судбина или стицај околности, живео је 185 метара даље од мене. Звао се Алимпије. Био је филозоф. Био је поштен, лепо је причао и све што ми је рекао била је истина. У слободно време сам проналазила таленте за спорт и њих сам тренирала. Поред бављења спортом учила сам и филозофију од свог мужа.

Имали смо четворо деце и четрнаесторо унучића. Све лепе ствари које сам имала у животу изгледале су као победа у маратонској трци, а не у трци на 185 метара.

#Грчка