Моји последњи дани и пад Атине

Зовем се Костадис од Плаке. Моје рођење бејаше треће године 79. олимпијаде (457.г.п.н.е.). Моји најранији дани бејаху испуњени безбрижном игром, као и код остале атинске аристократске деце. Каснијих дана стогоше ме и обавезе, те ме учитељи подучаваху филозофији, астрономији, и мени не баш омиљеној гимнастици. По жељи мог, славног ми оца, изучавах и стратегију и вештину ратовања. Морадох испунити сва очекивања мојих родитења, што, морам признати, и не падаше ми баш тешко.

Са 18 лета већ сам изучио демократију и био вешт у реторици, због чега ми многи завидеше. Од свих највећу завист показиваше млађани Тукидит, који бејаше међу лошијим ђацима наших учитеља.

Захваљујући свом овом мом умећу и знању, радо сам био виђен у Атинској Скупштини, што ми је, уз наследство мог оца, омогућило стицање знатних богатстава. Током наредних лета, жељан мира, купих велики посед у близини Атине, са десетак робова, и живот бејаше спокојан, лагано текући, уз заштиту и наклоност Богова. Али, авај, не задуго.

У зло доба почеше напади Спарте, у првој години 86. олимпијаде (431.п.н.е.), која беше жељна превласти и доказивања. Тада се мој живот преокрену , моје богатство поче да опада, а ја постадок сведок мрачног доба за све нас.

У Атину стигоше тешка времена, а Богови заборавише на нас. Смењиваше се рат и болест. Авај, Перикле, што донесе сјај Атини донео је и немире и рат, који никако не престајаше. Наша заштитница Атина не успеше да нас сачува у трећој години 86. олимпијаде (429.п.н.е.) од помора који узеше и Периклов живот. Иза њега остаде само Акропољ, сiмбол Атинске победе и снаге.

Док корачах кроз Агору, засипан ситном кишом, и газећи блато што се сливало низ улице, размишљах како од тих славних дана не остаде мого. Школе у Агори стајаше неме, а бејаху оне сведоци многих великих расправа великих Атињана, што ме и сети и оног Тукидита са којим делих многе своје мисли, али касно увидех да је његов ум заробљен у кавезу његове ситне душе. Велико је моје кајање што му показах и са њим поделих све оне списе из наших страшних ратова и наших страдња са Спартом. Али како то бива, касно је за кајање, то време је сада иза нас, у неповрат отишло.

Заокупљен мислима тако стигох и у Еклесију на Пиниксу, где се даље одлучивало о судбини Сиракузе. Самољубиви, жељан славе, и превртљиви Алкибијад донео је одлуку о новом походу ношен личним интересима, а на штету свог Атинског народа.

И док народ живи у сиромаштву и гура се у пренапученим, прљавим улицама Атине, кренусмо у још један поход против Спарте. Као виђен члан друштва и вичан перу, и ја се укрцaх на брод и пођох у рат. Поћи морам, иако знам да су нам Богови окренули леђа. Бринем о породици и о својим списима што их исписах о ранијим данима нашег града.

Година беше прва, 90. Олимпијских Игара, пловидба морем беше тешка и напорна. Или жеже сунце или шиба киша, а на палуби брода премало места за заклон. Људи незадовољни и скони кавзи. Свуда прљавштина, а хране недовољно. И када коначно стигосмо у скривени залив у близини Сиракузе, док нас Спартанци још не опазише, искористисмо прилику да осетимо чврсто тло под ногама.

Док ходах кршом, између ретког жбуња и покоје маслине, угледах стадо оваца и јагњади, што бежаше у хлад од јаре. Помислих како би измученим војницима добро дошло нешто меса за вечеру, те пожурих да ухватим једно јагње. Али авај, не баш вичан брзом кретању по оштром камењу ( гимнастика ми не беше омиљена), оклизнух се и падох у дубоку вртачу. Чух како ми се кости ломе, ах срамне ли судбе!

Нађоше ме тек увече, али већ је било доцкан, моје тело се поздрављало са мојом ушом. Да би спасио од понижења моју породицу велики војсковођа рече да ће известити о мојој пoгибији у бици, како и доликује храбром Атињанину.

Ово су моји задњи редови о догађајима. И сад ме мучи ко ли ће пронаћи моје записе о слави и моћи Атине, и биткама са Спартом. Само да не буде онај смутљивац Тукидит, што вазда гледаше преко мог рамена, жељан оног што ја записах.

Но сада је већ касно за такве мисли и бриге. Срећа што понесох нешто новца, па ће лађар бити плаћен, да ми душа не лута у бескрај.

Закључак

Велику историју су стварали мали и обични људи, чија имена нигде нису записана, што не значи да су мање значајни. О прошлости сазнајемо из онога што је остало из давних времена, али да ли се то заиста тако дешавало не можемо знати. Јер трагови који су неки људи у историји оставили су готово невидљиви у наше време. Кроз историју можда се већ неко поиграо са давнашњим догађајима тумачећи их на свој начин, или присвајајући туђа достигнућа. Уважавањем онога што знамо и колико нам је познато, можда би могли да избегнемо исте историјске грешке, јер гладајући у прошлост могли би да видимо бољу будућност.

#Атина