Клеопатрини дневници

5. мај 60. год п.н.е. (мојих 10 година)

Стојим ослољена о ивицу балкона палате и посматрам луку у којој војници марљиво вежбају маневрисање ратним бродовима. Осећам поветарац на лицу и препуштам се сањарењу. Затварам очи и замишљам себе као фараонку Египта. Тада не бих само могла да посматрам флоту, могла бих да је организујем и помогнем народу и направим сарадњу са другим државама ако што је Рим и могла бих..... „Клеопатра!“, чујем глас своје дадиље. “Имам још времена да се сакријем“, помислих. Силазим са балкона и скрећем у један замрачени ходник палате. Још од малена сам волела да се шуњам палатом и већ са 10 година знам је као свој џеп. Омиљено место у палати ми је Градска Александријска библиотека, највећа у региону. Ту волим да проводим време и маштам. Тако сам и развила интересовање за Рим, о којем у последње време пуно читам. Почела сам и да учим латински како бих што боље могла да се споразумем са Римљанима ако ипак једном будем постала фараонка и отишла тамо. То је, нажалост, мало вероватно у овом тренутку. Као трећа ћерка фарона врло тешко ћу се домоћи престола. Шуњам се низ још један ходник и улазим у библиотеку.

...........................

8. новембар 58. год. п.н.е. (мојих 12 година)

Забринута сам. Синоћ, док сам се шуњала од библиотеке до своје собе, начула сам разговор двојице државника. Грађани Александрије су незадовољни учешћем Грка у управљању градом и зато мој отац, фараон, мора да крене на пут у Рим и затражи помоћ да не би дошло до усканка. Покушала сам да о овоме причам са сестрама и братом али су ми се подсмехнули и рекли да 12-огодишња девојчица не може ништа да зна о политици. Остаје ми само да се надам да презиме наше династије Птолемеја, што на грчком значи „силан у рату“, није дато за џабе и да ће се тата безбедно вратити.

...........................

17. јун 52. год. п.н.е.(мојих 18 година)

Прошле су три године од како је тата успешно окончао устанак и успоставио мир у Египту, али се након тога разболео и на самрти је. Рекао ми је да има пуно поверења у мене и да верује да ћу бити мудра и држати се оних који имају моћ. Наменио ме је да владам заједно са тројицом намесника док мој брат, будући фараон, не постане пунолетан. У почетку сам веровала да је тако најбоље али сад видим да то неће бити могуће. „Намесници су дволични покварењаци и желе власт само за себе! Ако желиш да живиш, боље је да одмах напустиш град, Клеопатра.“, једне вечери ми је рекао учитељ. „Брод ће те чекати у пристаништу вечерас у поноћ. Предлажем да се склониш у некој од мањих провинција и наставиш живот тамо као обична грађанка“ „Не“, одговарам, „идем за Сицилију да тражим помоћ од Цезара. Римљани су помогли мом оцу, можда ће и мени. Шта год се десило ја сам ипак припадница династије и одана сам свом наропду. Нећу се повући!“

...........................

21. јун 51. год. п.н.е.(мојих 18 година)

Затетурам се у назад покушавајући да одржим равнотежу док брод пристиже у Римску луку. Тек сад сам се сетила да нипошто не смем да откријем своје право лице док не стигнем до Цезарове палате, иначе ће ме капетан брода препознати и вратити за Египат. Чујем шкрипу корака који се приближавају. Облива ме хладан зној и успаничено се осврћем по мало мрачној кабини брода у којој сам се крила. Поглед ми се зауставља на црвеном тепиху који је лежао савијен у углу спреман за испоруку. Брзо се умотавам у тепих, тик пре него што морнари отворе врата кабине. На срећу, тепих је требало да се испоручи директно Цезару у палати. На несрећу, с обзиром да је тепих био тежи него уобичајено, јер сам ја била у њему, стражар је испустио тепих и ја сам се нашла на сред пода дворане највећег владара Рима. Неколико секунди сам трептала покушавајући да сузбијем бол од пада и стид због неприлике. „Ко си ти?“, строго упита Цезар. „Клеопатра, краљица Египта“, одговорих својим најбољим латинским. Приметила сам осмех у угловима његових усана. Вероватно се питао каква то краљица долази у црвеном тепиху уместо на њему. Израз лица му се мења када му кажем зашто сам дошла и објасним своје право на престо и неприлике које је оно изазвало. „Још никада до сада нисам видео женско, посебно не тако младо, које се меша у политику и отворено износи свој став на овакав начин. Морам рећи да сам запрепашћен.“, прекида ме он. „Ух, ја и мој дугачак језик“, помислих, „опет ће ме увалити у невољу.“ Често заборављам да је није налик женама да одлучују о политици и да бих вероватно много боље прошла да сам се једноставно расплакала и изазвала сажаљење. Са друге стране, свесна сам да то никад не бих могла да урадим јер сам сувише поносна и стварно убеђена у исправност својих схватања. „Запрепашћен сам и задивљен, морам да додам“, убрзо ће Цезар, „Радо ћу вам помоћи, Клеопатра. Или да кажем будућа краљице Египта. Верујем да ћете исправно владати.“

.............................

26. јануар 33. год. пне.(мојих 36 година)

Облачим се и пажљиво навлачим свилени немес преко главе. Ова тканина је симбол моје моћи као владарке читавог Истока. Волела бих да је Цезар сада овде да ме види. Од мале девојчице којој је једном помогао постала сам много више него што смо и он и ја могли очекивати. Иако сам већину власти стекла сама, он је био тај који је поставио темеље мојој владавини. Сада, након његове смрти никада нећу моћи да му се одужим. Ипак, од како сам се осветила његовим убицама, Бруту и Касију, осећам се мирније. Такође, сада већ имам неког уз себе чија ми подршка заначи као некад Цезарова. Тај неко је ратник по имену Антоније, некадашњи Цезаров одани пријатељ. Не сећам се када сам на њега престала да гледам само као на савезника. „Једног дана, Источно Царство ће бити најбогатије на свету“, говорио би Антоније током боравка у Александрији. Те зиме смо он и ја проводили много времена заједно, како на аристократским вечерама и забавама, тако и свакодневно у лову или чак приликом обучавања војске. Међутим, као и сви лепи тренуци, ни ово није могло потрајати вечно. Једне вечери док смо шетали вртом Александријске палате Антоније ми је саопштио како је на рубу рата са Октавијем, Цезаровим усвојеним сином. „Али зар Октавије и ти нисте пријатељи?“, чудим се. „Не више, нажалост“, одговара он, „Сада Октавије жели читаво Римско царство за себе а ја му га не смем препустити.“ Ћутим. Не могу да верујем да се ово догађа. Читавог живота сам се трудила а одржим добре односе са Римом да бих избегла беспотребне сукобе,али сада Антоније намерно кида све везе са Римом. Октавијан ће нас сигурно напасти. „Нећу му дозволити да нападне Египат“, одговарам жустро, „Ако жели битку, повешћу своје ратне бродове у Грчку и тамо ћу се борити.“ „Ићи ћемо заједно, одлучно ће Антоније, „Када једном победимо Октавијана, отпловићемо у Рим, где ће нас чекати победничка добродошлица.“ Док је ово изговарао, очи су му се цаклиле - стварно је веровао у нашу победу. Нажалост ја нисам била тако сигурна.

..........................

12. август 30. год. п.н.е.(мојих 39 година)

„Ухваћени смо у замку! Издајници су пребегли Октавијану!“, бесно објављује један од стражара. „Морамо кренути копном како бисмо зауставили Октавијана.“, предлаже. „Па да оставимо моје бродове на цедилу?! Нема шансе!“, противим се ја. „Прекасно је! Октавијанова војска се пробила до Александрије!“, објављује други стражар. „Реци Октавијану да ћу се одрећи свог престола само ако он буде поштедео моју децу и не буде им ускратио право на власт!“, поручујем гласоноши који брзо одлази. Окрећем се ка стражарима: „Склонићемо се у моју гробницу.Тамо ћемо бити сигурни,а и моћи ћемо да заштитимо египатско благо од Октавијана.“ Таман кад сам мислила како сам све испланирала у гробницу улази гласоноша: „Антоније се убио сопственим мачем! Чуо је да сте у гробници и помислио да сте мртви, господарице.“ „То је немогуће!“, вичем док ми глас и руке дрхте. Трчим до његове собе и затичем га натопљеног крвљу. Након Цезарове смрти, смрти првога који ме је икада саслушао и поштовао и толико ми помогао и значио, обећала сам себи да никада више нећу допустити да неко вољен умре, а ево ме сада како клечим поред поред човека кога волим и молим га да издржи и да ме не оставља. Прекасно је. Чујем непријатељске војнике како пробијају врата суседне собе. Иако дубоко у себи знам да је свему дошао крај, да сам изгубилаАнтонија и престо и да више не могу да заштитим своју децу, одбијам да се предам и будем Октавијанов трофеј. Зовем стражара по последњи пут и тражим да ми донесе змију отровницу. У мени се меша толико емоција да више не осећам страх. Приносим змију руци и пуштам је да ме уједе смртоносним зубима. Последње што ми пролази кроз главу је нада да ће египатско царство и моја деца некако опстати и да ће и у будућности остати темељи некада славног града Александрије чији ће становници причати причу о његовој бурној историји и последњој његовој фараонки која је, упркос тадашњим обичајима, борећи се за своје снове и оно у шта верује, придобила власт и наклоност народа и остала запамћена као најпознатија и најуспешнија женска владарка у историји.

#краљица #Клеопатра #Египат