Између снимања, између редова

Ентони Хопкинс је седео на сету између снимања две сцене и размишљао о лепоти. „Занимљиво. Неки људи просто имају дар (или шта већ) да стварају лепоту. Генијалност њиховог бића се не граничи само око њиховог дела. Они настављају да инспиришу и буде још више облике лепоте у другим људима који их наслеђују. Ја, овде, после четиристо година размишљам о његовом делу, покушавам да схватим његове ликове, изграђујем људско биће његове драме и спроводим га у другачији вид уметности- савремени.

Титус Андроникус... Зар има разлике између њега и мене? Све је то једно те исто. Ја сам он. Он сам јер га осећам као целокупно људско биће, захваљујући генијалности ума који га је направио. Хах, од речи и оставио га да живи и надживи. Ја сам сада он јер га правим од себе. Можда му тиме дајем нов живот... Можда је филм његов нови живот, нова лепота која се преобразила из старе. Доврага, Џули Тејмор је одрадила добар посао. Ваљда ће бити нешто од овог филма. Мора да људи идаље могу да препознају лепоту, забога његову препознају већ четиристо година. Како и не би када говори тако јасно, истином која се изједначава са окрутношћу. Сви смо ми ликови његових драма- с болесном и патетичном тугом, животињском насилношћу, осветољубивим бесом... и покрећу нас две ствари- љубав и смрт.“

Сваки пут када би одлутао у оваква размишљања умирао је од жеље да запали. Ваљда је ипак одустајао јер је већ одавно баталио то ђубре. Тешко је враћати се старим навикама, онда увек одустанеш од нечег новог.