Погрешно схваћена жена као краљица најјаче државе у Европи

''Била сам краљица, а ви сте узели моју круну; жена и убили сте мог мужа; мајка и лишили сте ме моје деце. Само моја крв остаје, узмите је али не терајте ме да дуго патим.'' – су чувене речи француске краљице Марије Антоанете.

Рођена у новембру 1755. године на Аустријском двору, Марији се преписивала светла будућност. Као ћерка Франца l и Марије Терезије, била је обећана француском двору. Са 15 година, 1770. удала се за француског престолонаследника Луја XVI. Тај брак је представљао спајање две највеће европске породице, Бурбона и Хабзбурга. Већ по доласку у Француску, морала је да се одрекне своје аустријске националности, тачније да остави сву аустријску одећу, пријатеље и слуге, као повластицу дато јој је да задржи свог пса. Сад већ сређена одведена је у Стразбур где је направљена свечаност у њену част. Дочекали су је тадашњи краљ Луј XV и њен будући муж. Тако млада била није била припремљена за живот на двору, није поседовала манире, није знала обичаје и није знала шта се уопште тражи од принцезе у моћној Француској. Верујем да је сав тај терет носила у себи и да је стрепела да ли ће се допасти свом будућем мужу и његовој породици. Сигурно није лако тако променити срединуа од ње се очекивало много и све је сама морала да постигне.

Након луксузног венчања у Галерији огледала у палати Версаја, Марија и Луј су испраћени у брачну постељу с благословом надбискупа од Ремса. Међутим, оно што ће мучити целу француску нацију исто колико и краљевску породицу, тек венчани пар није конзумирао брак један дуг период. Сматра се да је то прва негативна слика коју је француски народ створио о својој принцези. Никог није ни интересовала чињеница да је Марија свако вече уплакана одлазила у кревет. Претпостављам да је мислила да је у њој проблем и сама је себи пребацивала то што не може Лују да ''подари'' наследника. То је јак ударац за сваку жену, познатo је да је мајчинство највеће благо живота. Пошто није била богата на тај начин, она је срећу почела да тражи у скупоценој одећи, накиту и коцкању. Утеху је проналазила у расипању новца. Није била схваћена, народ је мислио да је егоцентрична, себична, непослушна...

Марија Антоанета Французима није била омиљена личност због чињенице да је на прво место увек стављала Аустрију, њихове обичаје, нацију, особине. Новац који је стекла кад је постала краљица је олако трошила, не марећи на потребе њеног народа. С моје тачке гледишта, то ''расипање'' је вероватно био једини излаз у њеној борби да се прилагоди животу у одајама француског дворца. Непосредно пре крунисања у Ремсу, док је француска била у несташици хлеба, Марија је рекла добро познату реченицу због које ју је вероватно већина Француза замрзела. ''Ако немају хлеба, нека једу колаче''. Иако не постоје никакви докази да је она заправо рекла и мислила тако, добила је гомилу критика. Мислим да је погрешно схваћена, зашто би краљица омаловажавала свој народ? Сасвим је могуће да је била спремна да подели своје колаче са нацијом, али питање је да ли би ико хтео да нешто дели са њом. Сигурна сам да је нека персона, којој Марија није била омиљена особа, осмислила овај догађај како би дала разлог за мржњу усмерену ка краљици. Ја се лоше осећам када ми неко препише неки акт који нисам починила, а њој као краљици је било и теже да поднесе и теже да се извуче из такве ситуације.

Као да овај инцидент са хлебом и трошкови које је правила као принцеза нису били довољни, па је она морала да докаже особине које су јој приписиване, Марија је трошила огромне своте новца на накит тако и на одећу. После афере са огрлицом, Марија је вероватно и постала најомраженија особа у Француској. Одлучила је да почне да штеди да не купује дијаманте. Један кардинал који је раније ширио неистине о Марији и њеној мајици, је покушао да поврати углед у краљевској породици и скупио је новац за једну огрлицу коју је Марија силно желела али је одустала због њене цене. Када је кардинал послао своју жену да купи ту огрлицу она је изашла из радње неплативши. Рачун за огрлицу је стигао директно краљици која није имала никакве везе са овим инцидентом. Народ јој опет није веровао и осуђивао је и њу, кардинала и његову жену. Такве ситуације народ није праштао краљици. Она се осећала одбачено и прижељкивала је повратак у Аустрију који је касније и покушала.

Када је већ почела револуција, делом изазвана због њених поступака, Марија и Луј су покушали да побегну у Аустрију али народ их је ухватио и враћени су у Париз. Тај акт бежања од проблема које је имала на двору је веома незрео и показује колико Марија уопште није показивала никакв интерес за француски наорд, њихове жеље и потребе. Нико заправо не зна колико је она можда и патила на двору и нико се није трудио да сазна. Те ноћи када су Јакобинци упали на њен двор, Марија је престављена отишла код свог мужа надајући се да је тамо безбедније. Ни тамо је није сачекала пријатна слика. Обузета страхом одведена је у притвор где су се понашали према њој онако како не доликује једној краљици. Таква нагла промена је утицала доста на њено понашање, размишљање и поглед на свет.

Она је 1793. године осуђена на смрт, и гиљотина је представљала њен последњи сусрет са живим светом. Иако наравно није била невина, сматрам да је гиљотина превише строга казна за жену храбру као што је Марија била. Сав бол који је она претрпела током свог живота у Француској је показатељ колико је она била јака. Да сам ја имала могућности какве је она добила сигурно бих у неким моментима поступила другачије, али упркос свему, ја се дивим њеној храбрости и томе колико је она писхички била снажна да је сав бол и терет носила на леђима током своје владавине.

Године 1933. Штефан Цвајг је написао њену биографију ''Марија Антоанета: Портрет обичне жене'', у којој закључује да је краљица много постигла у последњим годинама свога живота захваљујући необичној храбрости и мислим да пре него што било ко жели да прокоментарише њено понашање, прочита бар одломак ове биографије и схвати да није баш све онако како свет представља.

#краљица #МаријаАнтоанета #Францускареволуција