О српским јунацима у сукобу са Турцима, манипулаторима на власти, (захвалности) Вуку Караџићу, Марти

У трећој години градиво је било обилније него обично, стога се не могу ограничити на само једну особу. Споменули смо готово све европске значајне личности (и америчке али њих не бих истицала јер их не волим, зато што их сматрам одговорним за многе негативне промене).

Знамо да у Србији,током осамнаестог века, није баш било фино време, чак ни за оне најхрабрије.Турци су идаље владали и било их је много више у поређењу са нашим малобројним хајдуцима и осталим великашима који су се борили за слободу наше Србије! Сматрам да су Турци били веома неправедни према српском народу, доста времена су га мучили (колико су људи побили,колико цркава,манастира и осталих важних културних грађевина и кућа порушили?) и зато,наравно имам предрасуде према њима.Баш из тих разлога најснажнији утисак на мене су оставили српски јунаци, као што су : Ђорђе Петровић Карађорђе, Стеван Синђелић и Хајдук Вељко Петровић.

Хајдук Вељко Петровић је у младости био чобан и слуга. Са својих 22 година је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. Одмах их је убио(е и нек је) и одметнуо се у хајдуке. Прво је ишао у Видин код бившег јаничара Пазван-Оглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а 1806. се борио за Београд са војводом Душаном Вулићевићем. Године 1807. добио је дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. храбро је бранио Бању од Турака. Његова храброст је била изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, али му то не замерам, јер је захваљујући свом карактеру успео да постигне све оно што многи не би успели. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст! Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811 постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. 1813. године неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио (мајсторски)! Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послаотурски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекаоТурке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла, нажалост (да сам ја била тамо наравно да бих помогла!). Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сетио и наредио да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири (колико је човек био довитљив). Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једног несрећног јутра, после двадесетак дана одбране, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погодило га топовско ђуле кроз плећа. Једва је могао да изговори само: "Држ!" Мученик је одмах пао мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:“ Главу дајем, Крајину не дајем”. Не само да ме је он одушевио, него и његова друга жена Чучук Стана, за коју се везују многе приче укључујући и оне да се заједно са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила (свака јој част, ако је заиста тако било).

Други јунак, Стеван Синђелић ме је истовремено и одушевио и наљутио. Његов поступак многи не одобравају, зато што је убио велики број Срба, али мене је навео да размислим како бих ја поступилау том тренутку. Сада ћу објаснити на шта сам тачно мислила...

Године 1809. војвода Синђелић је бранио Ниш од Турака на Чегру. Битка је почела у јутро 19. маја и вишеструко бројнији Турци су јуришали четири пута, али и поврх тога су их заустављали Синђелићеви јунаци. Међутим, проблем је био што су Турцима стално долазиле нове снаге и било их је немогуће зауставити, што је Стеван предвидео и једино што му је преостало да уради, јесте било то да опали директно из своје кубуре у буриће барута и буквално разнесе све у околини, укључујући и себе са својим јунацима. Да га подржавам због овога може се рећи, јер то што је урадио је врло храбро... који би човек могао да дигне у ваздух људе које воли, само да би на тај начин зауставио непријатеље који су тежили да заузму његову домовину? Јесте да је нажалост тог дана убио минимум око 3.000 Срба, али је такође убио око 12.000 Турака, што је разбеснело сурове (-најблажа реч) Турке, у толикој мери да су одрали српске главе и од лобања направили Ћеле Кулу (па ви српски туристи после путујте у Турску и гледајте муслиманске серије попут Сулејмана, а то што су нас годинама, пардон, вековима уништавали то слободно заборавите... е срамоте)!!!

Стеван Синђелић је био строг али и праведан према сељанима и свиђа ми се као личност јер је бранио отаџбину свом својом снагом, за коју је чак и живот дао.

Ђорђе Петровић Карађорђе је, по мом мишљењу био изузетно вешт и неустрашив вођа, па је зато успевао да добије и оне мало вероватне битке. Свиђа ми се то што је примењивао стратегије из немањићке Србије које су остале сачуване у манастирима. Према Србима издајницима је био нарочито немилосрдан, свако ко се мало колебао или није желео да се бори против Турака био је сурово погубљен и на тај начин је учио људе да се не плаше непријатеља. Приче о његовим подвизима су се рашириле читавом Европом, чак су и племићи на дворовима говорили о њему. Наполеон Бонапарта је рекао за Карађорђа: „Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средставима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши себе и своје чобане, успео без оружја и само трешљевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ Ђорђе и њему припада слава највећег војсковође“. Алал вера Наполеону на оваквим речима, све је ваљано рекао. Да не дужим сада које је ратове водио, само бих истакла да ми се много допало што је приступио грчкој Хетерији, чији је план био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе, по узору на некадашњу Византију, што би, сигурна сам, допринело великом јачању. Али наравно, морао је да се нађе на путу човек, који гледа само своје потребе и спречи овакав исход. Тај Милош Обреновић ми се нимало не свиђа, јер је желео власт само за себе, те је зато и убио Карађорђа и то ајде да се супроставио са њим очи у очи него је убио човека на спавању како се овај не би могао одбранити...која КУКАВИЦА! И онда је, наравно након Ђорђеве смрти и владао...то ми никада неће бити јасно... колико случајева је било (а примећујем и данас је присутно) да на највишем положају буду људи који то најмање заслужују?! Проблем је што људи не реагују и допуштају да њима манипулишу злобници, којих је данас све више... а казне за њих, које су сведене на минимум могу временом постати још блаже (у „затворе“ ће људи и желети да иду с обзиром на то да унутра имају одличне услове... полако ће увести и телевизију да могу да уживају, не би ме чудило уопште с обзиром на то да су нам закони апсолутно праведни, толико праведни да се Душан Силни преврће по гробу од ове срамоте!) и тих лудака ће бити још више. У прошлости, од спаљивања и убијања људи који су заправо својим другачијим размишљањима и истраживањима открили корисне ствари по људску врсту, затим индулгенције, које су створене да искоришћавају и обмањују сиромашне како би се стигло до прљавог новца, па до свргнућа својих најрођенијих... очева или браће како би дошли до престола и још много других грознијих и горих ствари, стигосмо до садашњости где ситуација нимало није боља... крађе, криминали, а да не спомињем лоповску политику (од које се јежим, ево и тренутно) која због проклетог новца уништава, како своју државу тако и грађане који је сачињавају. Толико су образовани, паметни и пре свега поштени ти политичари који су свој посао прихватили само како би своју државу, покраликхм, пардон хтедох рећи побољшали, а таквих је највише у нашој драгој Србији. О њима бих могла свашта рећи, али бојим се да бих могла да претерам што са дигресијом, што са увредама које нису нимало адекватне за овај писмени рад (већ сам успела да се изнервирам помишљајући на Вучића(и оне његове гестикулације,спојене руке, наборано чело, јер је тај изгледа много забринут за стање своје државе из које се све више људи исељава), Николића, Дачића и многе друге, за које је потребно само име споменути и расплакати се), тако да ћу започети нову тему...

Срећа у несрећи је да је на свету живело и много људи који су се борили за нешто, за шта се заиста вреди борити (против искварености, незнања и тако даље...). Такви људи постоје и данас, али на моју велику жалост (а верујем на професореву срећу, јер сам ионако већ претерала с обилношћу задатка) ограничена сам да напишем понешто, само о личностима које смо споменули ове школске године, а то су свакако: Вук Стефановић Караџић, Мартин Лутери Шарлота Корде, а поред њих велику пажњу придајем и сликарима попут Паје Јовановића и Ђуре Јакшића ( признајем, можда зато што не знам најбоље да сликам, а њима (и уопште свим сликарима) се дивим и захваљујем јер су успели да ми својим способностима дочарају разне историјске догађаје и ликове...није нимало лак посао, бар ја тако мислим).

О Вуковој мудрости не бих баш много писала, јер мислим да сви знамо колико нам је помогао и олакшао... ево хвала Богу... да није било њега ко зна колико бих се мучила да напишем овај састав, добро је што је избацио сва она слова из азбуке, тешко се изговарају, а и пишу.

Сада бих рекла нешто о Мартину Лутеру, о коме се, на почетку предавања нисам нешто претерано заинтересовала морам признати, али након филма ког смо гледали на часу, његова личност је успела да ми привуче пажњу. Његова доброта и неисквареност је била од значаја, за људе, у не само његовој околининего и широм света, сад ћу објаснити и зашто... Он је видео колико су они на највишим положајима искварени, па чак и црквени људи који поготово то не би смели бити, и није одлучио да ћути, да игнорише то као већина, него се чак усудио пред читавим народом окачити оних 95 теза, које укратко говоре о томе како се човек треба вратити на прави пут, да не буде више обмана у народу. И добио је подршку од људи (наравно само не од оних за које се то није ни очекивало), и за то ми је драго..подстакао је људе широм света да преносе веру која није затрована, није подржавао насиље међу људима и то ми се свидело! Сјајан човек заиста!

Што се тиче дивне даме – Шарлоте Корде, њу сам такође запазила гледајући је у филму (Француска револуција). Читав филм ми је био можда и превише насилан, гледајући све оне људе који(како би се рекло код нас) нису имали ни ‘ леба да једу, затим непрестано гиљотирање људи, само зато што су сматрали да ће на тај начин довести Француску у ред – е па не бих баш рекла да су у томе и успели... По мом мишљењу, превише су претерали, што народ,што краљ и размажена краљица, што они говорници који су се одједном уздигли... Дајте лепо решите тај проблем, а не одмах паљба..рат..ил гиљотирање и крај... ако је било превише становника, а мало хране, могли су то да реше на нормалан начин, могли су се обратити краљу да реагује, а овај ако не би реаговао могли су да га смене и поставе на власт човека који ће бити способан да влада толиком територијом и да решава проблеме попут ових , могли су да позајме новац на неко време од неке друге силе док се ситуација не стабилизује, ал видим да се од тога ништа није ни десило...елем да се ја вратим на тему која говори о Шарлоти... разлог због ког ме је одушевила лежи у томе да је убила оног психопату Мару... Жан Пол Мара је састављао необичан списак сваког дана, а на том списку су били људи, углавном они недужни који су били принуђени да умру на гиљотини само зато што је он тако написао..па где је ту правда?! Немир у оквиру друштва је све више растао, (могу мислити колико је било тешко живети у то време) и онда је једног сасвим обичног јутра, Шарлота одлучила да учини онолико колико је то било у њеној могућности и да убије Жана који је проузроковао масовну смрт. Током суђења рекла је да је убила једнога човека да би спасила 100.000. Можемо закључити колико јој је пукао филм у глави када је одлучила да забоде човека ножем, али свакако јој оправдам тај поступак, мислим да се тој жени као и већини становништва, смучило да сваког дана гледају нове жртве како беспомоћно леже под гиљетином и чекају на секунд, како би им глава одлетела у ваздух. У таквим језивим призорима, могли су уживати само лудаци!

Стигох и до самог краја, па бих могла да напишем понешто и у закључку. Размишљала сам доста о томе колико су људи успели да закомпликују живот стварајући овакву историју, и запитала сам се шта би се десило на пример, да није дошло до револуција, затим са Србијом да је нису освајали Турци или на пример да данашње европске државе нису толико расцепкане, да је остала Југославија... на које би се све начине могло доћи до тога и још бар милион питања на које никада нећу добити одговор. Ни не очекујем јер сам свесна да је немогуће променити ствари које су се дешавале у прошлости. Преостаје ми само то, да историју која је записана на овај начин схватим као нешто што ми даје осећај припадности, да схватим иза чега све то стојим и са чиме сам повезана, а и да научим да разумем свој народ, кроз шта смо пролазили вековима и оно што нас је обликовало у баш овакве личности какве смо тренутно. Морамо разумети све оно што се догађало раније како бисмо се што боље припремили за оно што тек следи, за историју коју ћемо и ми написати. А уколико желимо да она буде исписана на бољи начин него претходне, морамо се потрудити да изменимо све оно што не ваља (вратити строже законе за убице и лопове, вратити војну обавезу, јер мушкарци постају све размаженији и осетљивији, укинути са власти људе којима је једино стало до новца, а девојке којима је приоритет да се опијају по кафанама и наредног јутра да се не сете ичега, и које мењају свој изглед убацивајући којекакве глупости у тело, само како би се прилагодиле данашњем друштву,послати на њиве и поља да виде шта значи рад и да се поврате на прави пут). Време је да схватимо да треба искоренити лажи, нерад и неморално понашање како бисмо и ми и наши потомци живели сложније и безбедније!

#Карађорђе #ХајдукВељко #Синђелић #ВукКараџић #МартинЛутер #ШарлотаКорде #Србија #Францускареволуција