Писмо Филипу II Хабзбуршком

Енглеска

17.11.1558.

Нисам знала како да почнем ово писмо, писмо признања свих мојих греха, писмо којим ћу ти открити ко сам ја, али не ја као енглеска краљица, већ ја као Мери Тјудор. Као још једно обично биће на овом свету, које осећа, воли, мрзи, тугује, радује се, које живи животом каквим живе и неплемићи.

Од када сам била још мала принцеза, окусила сам окрутност овог живота. Удали су ме за неког дечака, тамо на неком двору, кога сам стидљиво пред свима пољубила у образ ни не знајући да ће ме мој отац продати зарад политичких разлога још пар пута. Касније ме је обећао сину шпанског краља Карла V , али је и ту веудбу лако раскинуо јер је био разуман и схватио је колико ми као још малој девојчици треба родитељске љубави и пажље. Тада сам ваљда први пут чула за тебе. Тада смо још били деца и нисмо се ни познавали, тада још нисам ни била свесна колико могу да те волим и будем твоја. То није дуго потрајало и ја сам опет била верена и то, ни мање ни више, него за одраслог човека, краља Француске. Сећам се колико је мој отац, велики љубавник и краљ Енглеске, Хенри VIII, био поностан на мене. Ја му никад нисам била захвална. Он је био разлог моје болести. Од њега сам, посредством своје мајке, коју сам много волела, Катарине од Арагона, наследила сифилис. Због тога сам била доста болешљива као дете. Имала сам честе главобоље које никако нису пролазиле. То ме је касније и пратило у животу. Отац се никада није ни трудио да ме разуме, јер је свима говорио како сам ја дете које никада не плаче. Никад се није потрудио да ме боље упозна и да схвати проблеме са којима сам кренула да се сусрећем баш због његових хирова, због његовог лагодног живота у којем је био окружен женама. Није се трудо да разуме осећања моје мајке и мене када нас је протерао.

Пошто сам схватила како ће цео мој живот да буде проведен на двору, и пошто сам већ са девет година проглашена наследницом енглеског трона није ми остало ништа друго него да се образујем. То сам и чинила. Волела сам латински, грчки, науку и музику. Сваки дан сам напорно учила не би ли, једног дана када дођем на трон, осветлала образ своје мајке, која је, по мом мишљењу, испала највећа жртва хировитости и незрелости мога оца и самог формирања протестантске цркве.

Већ 1525. добила сам свој двор и председавала сам велшким саветом. Добила сам титулу принцезе од Велса и за старије племство, као и за скоро све веће силе, проглашена сам наследницом енглеског трона. Симпатично је то што сам ја обављала престолонаследничке дужности у име свог још нерђеног брата.

Огромна жеља мог оца да добије мушког наследника је довела до поништења брака мојих родитеља. Тако сам ја 1533. године, постала дете из непостојећег брака и тиме ванбрачна, због чега је моја титула принцезе замењена много скромнијом титулом леди.

Мрзела сам Ану Болејн, тадашњу жену моја оца, или боље да кажем једну од тадашњих жена мога оца. Убрзо након рођења њиховог детета, Елизабете, послата сам на двор где сам морала да се бринем о њој као да сам била служавка. Када би Ана долазила да посети своје копиле, нисам могла да издржим, а да се не посвађам са њом. Терала ме је да признам њихов брак, и да прихватим да је Елизабета сада принцеза, а да сам ја само једна обична леди, што сам наравно изричито одбијала.

Посете мајци су ми биле забрањене, чак и онда када се њено стање погоршало. Није ми било дозвољено ни да одем на њену сахрану. Волела бих да уколико икако можеш да пренесеш мајчиним тадашњим слугама да сам им захвална за све што су учинили како мајка и ја не бисмо изгубиле контакт и како смо, и ако раздвојене, тајним писмима биле једна другој подршка.

Следећа у низу мог оца била је Џејн Симор. Висока, плавокоса племкиња која је својим погледом одавала нежност одмах ми је прирасла к срцу. Џејн је охрабривала Хенрија да нас обе врати на двор, будући да јој ми нисмо могле представљати препреку. Џејнини погледи и мишљења су били много слични мојим, тако да сам прихватила и поштовала нову маћеху. Џејн ми је понудила да будем кума сину Едварду, принцу од Велса, наследнику којег је Хенри толико дуго чекао. Пристала сам, а само 12 дана после постала сам предводница Џејниног погреба. Као резултат добрих односа са Хенријевом најдражом женом, то јест, једином која му је родила сина, враћена сам на двор. Мој великодушни отац ми је чак поклонио и замак на којем сам имала сопствени двор, и ако сам се одлучила да проводим више времена са оцем. Ипак тај двор је служио нечему јер кад год бих поменула своју мајку, Хенри би ме љутито отерао у тај замак. Након смрти мога оца, на власт долази мој полубрат Едвард након кога је неких девет дана владала извесна Џејн која је била небитна.

Тежила сам поновном уједињењу са папством и зато су многи били против мене. Наравно поред тога конзервативном племству је сметало и то што сам жена. Сматрала сам да је Енглеска католичка каква је током целе историје и била, али тада нисам приметила да је већина мојих поданика била свесна да ће ускоро доћи до неких бових религијских промена.

Личност коју сам поштовала и која ми је била велика подршка при скоро свакој мојој одлуци је Реџиналд Поул. Својом смиреношћу и вештином преговарања покушавао је да измири католицизам и протестантизам. Одбијао је разне понуде које је добијао од Игњација Лајоле, и усресредио се да очисти Енглеску од греха и као такву је поново уједини. Одлучио је да изврши реформе попут оних у одржавању литургије, образовању и црквеном понашању, али је ово било доста тешко применити због недостатака средстава.

Мој неуспех је био што нисам успела да потчиним парламент као моји претходници. Извини Филипе, извини што ниси подржан у својој идеји да постанеш краљ. Били су слепи и нису видели колике би то предности донело Енглеској коју су толико волели, већ су се трудили да обезбеде долазак на престо мојој сестри, Елизабети. Извини што нисам успела да се изборим за тебе, нисма успела да се изборим за особу коју сам толико волела. Можда и од те превелике жеље нисам успела. Грешила сам признајем, али сам те волела. Филипе немој ми замерити.

За време моје владавине дошло је до економских и демографских промена. Становништво је захваћено таласом куге и глади. Сукобила сам се и са мањом побуном извесног Томаса Вајта. Нашим највећим успехом сматрам успех у битци код Светог Квентина. Сећаш ли се, Филипе, како смо се тада борили за наш заједнички циљ, да победимо Француску. Убедивши парламент да помогнемо у овом рату, победили смо. Сваки пут када погледаш слику ове борбе у палати у Мадриду, сети се колико је наша љубав била јака да је успела да се супростави тој великој сили , Француској. Причу о луци Кале бих најрадије волела да понесем са собом у гроб и да остане неприметна, али знам да неће. Немој ме памтити по мојим слабостима.

На крају мог живота, могу закључити да нисам ништа постигла. Можда сам успела нешто политички да, колико-толико, одржим онаквим какво ми је полубрат оставио, али нисам успела да се остварим као мајка. То себи никада нећу опростити. Извини Филипе што нисам могла да нам подаrим то једно мало клупче наше љубави које би у историји показивало колико те волим и колико сам те волела. За крај бих волела да ти кажем да се надам да ћеш од остатка свог живота узети оно најлепше и то проживети. Надам се да ћеш пронаћи оно што те је до сада заустављало и да ћеш га уништити. Надам се да ћеш осетити оно што са мном ниси. Надам се да ћеш осетити ту срећу држања престолонаследника у наручју коју ја нисам могла да ти пружим. Желим ти да волиш, прашташ, правиш грешке и исправљаш их. Желим ти да живиш живот којим ћеш се поносити и желим ти да чак и ако се њиме не поносиш, да имаш довољно снаге да кренеш испочетка.

Волим те,

Mery Tudor

#МериТјудор #ФилипIIХабзбуршки