top of page

Римска аристократкиња Ана Корнелија

  • Ања Распоповић (I-2)
  • May 25, 2015
  • 2 min read

Ја, Ања Корнелије, жена Корнелија Планта, мајка четворо деце, у својој седамдесетој години обраћам се вама својој деци и унуцима у жељи да ћете прочитати ово писмо и схватити ко сам ја.

Рођена сам у Риму 10. године п.н.е., од оца Флавија који је био уважени трговац и чије име је било познато у целом Риму. Била сам миљеница породице, једино женско дете поред четворо браће и сви су се према мени понашали као према принцези. Од малена сам била немирна, волела сам да учим и све ме је интресовало. Рим је тада био прелеп, свуда сам видела раскош и богатство. Гледала сам како се подижу храмови и како победничка војска пролази испод славолука. Највише сам волела да идем на трг где су се сви окупљали и да кришом посматрам борилачке игре, иако ми је то било забрањено. Једног дана, случајно сам са оцем отишла у царску палату (он је био познат трговац свилом), где ме је запазила Ливија Друзила Август (жена Цара Августа). Била је опчињена мојом искреношћу и од тада се за мене све мења. Постајем њена дружбеница. Селим се у палату и ту почиње нови период мог живота. Увек обучена у лепе хаљине, пратила сам је у стопу и упознавала нове људе. Палата је била прелепа, на сваком ћошку се могао видети раскош Рима. Све је било од злата од кашика, тањира до огледала. По цео дан се певало, правиле су се разне свечаности где су долазили сви важни људи Рима, песници, сликари и историчари. Волела сам да читам Хорација, да читам његову Оду и од тада је моја парола у животу постала Carpe diem, јер нисам знала шта доноси сутра.

Једног дана упознала сам Корнелија младог сликара и остала нема према његово доброти. Последица тога била је да сам се удала за њега и напустила палату али сам и даље остала у Риму, граду који је сваким даном постајао све лепши и богатији. Он је сликао, а ја сам читала. Чак је насликао и мој портрет, који је дао Ливији и који стоји у палати. Као резултат наше љубави, родили сте се ви, моја деца, моје највеће богатство.

Године су пролазиле, Рим је постајао све богатији, а ја све старија. Сада када се сетим свега, ничега ми није жао и надам се да ћете и ви да проживите свој живот као и ја.

Ваша мајка,

Ана Корнелије

Comments


bottom of page